Medjutim,danas sam odlucila da pisem o stvari koja me je POTPUNO obuzela! Ljudi ravna je nekom kapitalnom delu(ko ima takve favorite,znace o cemu je rec) :)
Danas je nas poslednji dan srednje skole!
Kazem MI, jer mislim da je ovo nas veliki poduhvat,da smo ipak nesto uradili.Ovo je nas veliki dan,a verovatno i nasih roditelja.
Ne mogu da ne pomenem i njih,jer juce sam na jednoj maturi videla koliko su srecni ,koliko na sve ovo gledaju kao na licni uspeh; i ne samo to,odvajali pare,cuvali ih da bi nam kupili ono sto bas zelimo da nosimo na maturi. Ne mogu to da ne cenim,zato im posvecujem uvod!
Elem,moj profesor je rekao da cemo o ovom trenutku,tek moci da pricamo kada prodje odredjeno vreme;ja zelim da zabelezim ovaj trenutni osecaj :)
Iz ove perspektive,bilo je manjih,vecih i najvecih muka,pokusaja eskiviranja i potpunih uspeha u istom(hhahah)! Kada je sve to lepo uslo u "radni staz",kada smo se uljuljkali u svom srednjoskolskom svetu o kome trenutno znamo sve,CAP!
KRAJ,pa biraj sta je bolje-uljuljkani spokoj,ili potpuno novi poduhvat? Onda dolazi prekretnica kada se i najhrabriji pitaju : Ustati ili odustati? Laze ko kaze da nikada u svojoj glavi nije iscenirao obe mogucnosti.
Cudno je to,dogadjaji se smenjuju jedan za drugim,i pokusavamo da ih kontrolisemo.Pre par meseci hteli smo da premotamo vreme na ovaj trenutak,a sada se pitamo da li moze malo sporije sve ovo da se odvija.
Eto,opet covek nije zadovoljan!
Slatka i gorka secanja cuvamo(tako bi trebalo),da nas podsecaju sta smo sve uradili,gde smo posustali i mislili da je to plafon nasih dometa.Ta secanja podsetice nas koliko smo jaki bili,a koliko slabi.
Secam se koliko mi je bio problem da otvorim iglu jer sam se bojala da cu se ubosti.Kako je jedna moja drugarica sela sa mnom i rekla: " Dok se ne budes igrala otvaranja i zatvaranja zastitnika necu ustati! "
Najneznije joj hvala za to,jer je neko ko je trebao da me nauci tada odustao!
Koliko mi je samo bilo lepo na praksi,nekad mucno,nekad je i bolelo,ali ipak jedno veliko iskustvo! Ti odlacsi u bolnicu naucili su me da budem svesnija sebe i drugih,bez obzira sta se desava izmedju nas ljudi s vremena na vreme.Ne pazimo sta govorimo,jer mislimo da imamo beskrajno mnogo trenutaka-ali pune bolesnicke sobe upravo govore suprotno.
Ona srecnija strana je,da sam upoznala stvarno sjajne ljude-poneki su mi prijatelji, a neki su ipak ostali samo drugovi iz skole;no dobro,ne mozemo se sa svima druziti; to bi onda bilo povrsno i ne vidim nikakvu funkciju u tome.
Sada je vreme da nastavimo dalje,da odemo negde i pokusamo biti jaci.
Za to potrebna su jaka krila,veci koraci nego sto ih obicno pravimo i cilj u glavi. Ovo su velike odluke,i deluje da ja znam sta treba raditi,ali verujte hiljadu puta na dan proveravam svoje stavove cak i neke najbanaljnije.Preispitujem ih,pitam se da li su prave,da li je to ono sto treba ciniti.Mozda je to samo odgovornost,a mozda...Ne znam!
Na kraju,moj blog govori o knjigama i interesantnim pitanjima,zagonetkama zivota koje svaka od njih postavlja.Medjutim,te iste zagonetke nalaze se i u stvarnom zivotu svakog coveka koja zeli ISTINSKI da zivi i prozivljava trenutke koje mu zivot namece.
