Pričala sam ti tata prvo o probušenim loptama i šarenim hulahopkama kako mi trebaju, a sada se više ništa ne može kupiti.
Vidi me tata, dobro sam zapravo. Dugo nisam pisala, jer nisam znala šta treba reći, kome reči uputiti, kako prići plašljivosti. Beskrajno uplašena u zurbi, govorila sam i ćutala u isto vreme, nerazumna za sebe, zbunjena pred drugima, zaboravljala sam na svoje male korake.
Vidi sada tata! Sedim na šestom spratu, sunce je napolju i veliki prozor imam kroz koji ulazi svežina mog zakasnelog jutra, jer sam previše lepo spavala. Sanjala sam kako piškim po sebi, Google mi tumači sa rečima: Ne treba terati dete da brzo izađe iz pelena.
Ne znači mi to ništa, rastem, katkad mi treba oslonac o tebe i mamu jer ste vi moja mirna luka, ja sam vaše dete koje mora da poraste i nabaci životne mišiće i za dane sa malim prozorima, ali i za postignuća poput velikog prozora koji mi je trebao.
Ja sam vaše dobro dete. Ja sam Vaše crno pače. Vaša crvena i narandžasta glava.
Dobro sam, opet sam dobro, i ko zna možda ovo potraje sve do sutra, ali ne bojte se za mene danas. Danas je sunce, ješću, možda neću otići na fakultet jer mi je previše lepo. Sutra kažem, možda odem na fakultet, ispričam se sa Vama na Skajpu više nego obično jer mi danas neuobičajeno nedostajete. No to je sve zbog onoga što stalno imamo, ne zamerite mili moji! Vi ste moje Veliko V, sa Veliko V kažem ono najlepše Vama!
