Ime i prezime: Arturo Bandini

       Artura ili volite,ili vam je potpuno nepodnosljiva licnost zbog koje ce te odbaciti knjigu i reci:Nervira me izopacenost Artura Bandinija.Jako me nervira,da mogu to bi mu rekla/ao.
       On bi vam verovatno svojim odgovorom zgadio ceo dan, zasigurno vas ne ostavljajuci  ravnodusnim.
Upravo zato, danas cu pisati o ovom sjajnom liku koga sam upoznala u dve knjige : ''Put za Los Andjeles'' i '' Cekaj do proleca Bandini''.
             Zivi u siromasnoj porodici,u kojoj postoji ponos na  Italijansko poreklo,ali i tezenja ka ostvarenju americkog sna. Kako to obicno biva, mladi Bandini ima jos mnogo frustracija....
Zanima ga svet u kome zivi,ali isto tako ima konflikt sa istim, stalno pokusavajuci da pronikne u njegov razlog. U potrazi za istinom(koliko je to moguce),cita:Nichea,Kanta, Schopenhauera, pod  tricavom svetloscu  duboko u svom ormanu,da bi potom jos tajnije prelistavao casopise cije su stranice jedna za drugom redjale lepe i lepse devojke, kao i njegove beskrajne romanse sa njima.

           Ipak kod njega me najvise fascinira nacin na koji se u njemu smenjuju ljubav,teskoba i mrznja.Kako imam utisak,u njegovom zivotu ovi oseti se sasvim drugacije definisu.

Nacini na koje obozava Rozu  Pineli i gospodjicu Hopkins su krajnje neprepricljivi te moram da citiram:

        '' Seo je na njeno mesti i osetio kako ga preplavljuje uzbudjenje.Dlanovima je prelazio preko drveta male police u kojoj je drzala knjige.Prstima je napipao olovku.Pazljivo je proucio;nosila je jedva vidljive tragove Rozinih zuba.Poljubio ju je.Poljubio je i knjige koje je tu pronasao.sve uredno umotane u svetloplavi papir sto mirise na cisto.''

Osecaji koje u njemu preplavljuje ljubav su toliko tanani i iskreni,a da stvar bude jos lepsa, onih na pomalo naivan nacin iskazuje-sto je veoma ljupko.On je decak,ali njegova cula idu dalje, stvarajuci prisnost sa naocigled cudnim stvarima.

 '' Zagrlio je kaput,udisuci njegov miris.U jednom dzepu je nasao par decijih rukavica.Bile su prilicno iznosene,sa rupama na prsticima.Joj,kakve slatke male rupice.Ne placite,slatke male rupice,samo budite hrabre i cuvajte njene prstice od hladnoce,njene drage male ruke.''

Nije obican decak,puno stvari raste u njemu,mnoge ne zna da imenuje,a pod tezinom istih, on uvek trazi onaj bolji razlog.Trazi razlog da voli Rozu Pineli,bele noge i letnje haljine gospodjice Hopkins.
Svoju opcinjenost,misli,dozivljaje stavlja na muke, ali  ih  nikada ne traci. Svaka od njih je usmerana ka pravoj osobi,ka osobi koja u njemu budi mnogo vise od decacke zaludjenosti. Branim njegovu nezrelost,jer je veran privrzenosti.
 Roza ga je mrzela,bibliotekara ga je gledala onim sivim ocima krajnje sokirano.Verovatno bi i neko drugi.Iako nismo zivotinje da se vodimo instiktom,mozemo da osetimo kada su pravi osecaji veci od granica zaludjenosti..Mozda ja gresim,i verovatno je tako,ali u ovom delu o velikim ljubavima Artura Bandinija bicu potpuno na njegovoj strani, samo zbog toga sto se ne trudi da imenuje emocije,vec ih ozivljava,potom ih zivi,dajuci im sasvim novo znacenje.
      Svaki covek ima lose dane.Nekada to nisu ni dani,vec nedelje.Kod Artura se smenjuju trenutci jedan za drugim, u cijim pakostima on ponekad pronalazi inspiraciju za uzivanje.
 Zamislja Rozu Pineli na operacionom stolu,kako se bori za njen zivot.U drugom trenutku,odlazi na dok i ubija krabe  krajnje nepristrasno gledajuci te zivotinje kako umiru i njihovu  krv koja se polako mesa sa slanom vodom.
      To su trenuci,kada ne oseca nista..Da li oseca sebe tada,jer je izgubio osecaj za druge-pitam se.
U istim trenutcima,javlja se mrznja prema majci,braci,sestri,siromastvu.Hladnoca u sobi od koje ne moze da se kupa,ukradene pare iz maminog starog novcanika ,(koji drzi ispod duseka u kome spava sama, jer je otac otisao u toplu kucu najbogatije zene u kraju) razdiru ga,unistavaju mu svaku veru i svaki tracak onog sto kao mlado bice najneznije zeli.
Nepravda za nepravdom,teraju ga da osudjuje i ono sto ne vidi.Uce ga da veruje u Boga,a on se pita da li te sve zapovesti obecavaju spokoj.Nekima da,njemu ocito ni toplu sobu,a njegovoj majci u krevetu pored sebe oca.
   Ocajno zar ne,ali njegovo spoticanje izazvano ovim situacijama je sasvim drugacije.
    Na tren gubeci korak,svoju energiju usmerava na trazenje novog svetla.Na njemu svojstven nacin-razume se.
Ide kroz sparan letnji dan,crtajuci brodove-ne uspeva,kupuje svesku -hoce da bude pisac.Ispisuje stranice,za stranicom,stvara likove i kroji im zivote,potom odlucuje da ih isto tako sahrani iduci u nedogled,iduci u kasne vecernje sati.
Birajuci razne nacine,samo u drugom vremenu,on na trenutak dopusta sebi da opet budi onaj stari Bandini.Pruza ruku maloj zvezdastoj  pahulji da se nezno otopi na njegovom dlanu,najavljujuci mu novo vreme,u kojem ce nadam se pronaci nove nade i ljubavi da ga vode.
        Povezujem jednog Artura iz dve knjige,potpuno ubedjena kakav zar u ocima ovog decka bih mogla videti,kada bi postojao.Zar,koji cu nazvati iskonskom zeljom za zivotom,nasuprot zivotarenju kojem se cesto odaje.Ako neko misli da nije dovoljno hrabar te se iz tog razloga  odaje ''zadovoljstvima''zivotarenja,vara se.
On samo nije ostvario dovoljno koraka koji ce ga uciniti da napravi one vece,odvaznije.Pozrtvovan je, i u nekim skrivenim postupcima vidi se neizmerna  hrabrost da ide ka pravom cilju,na koji ga zivot pomalo surovo navodi.
         Tesko mu je da shvati cilj stvari,a kome nije. Ubedjena sam da ce spoznati ono pravo,iz prostog razloga sto sam bira svoj puteve.
          Ovaj blog se polako zavrsava,a ja se nadam da barem nesto osecate prema Arturu Bandiniju,jer on nije obican lik kojeg mozete sresti u knjigama.On ima svoje nacine ljubavi,patnje i mrznje.
Ako vam se i pored toga ne svidi,i to je uredu, jer OPET imate neko misljenje o ovom momku.















    

Lepi Dorijan.

    Jedna krasna devojka(koja cesto nije ni svesna da je takva) Sanja,cekajuci da nas pusti profesorica na pauzu pocela je pricu o knjizi, ''Slike Dorijana Greja'' ,koja je umnogome uticala na njenu stariju sestru-posle i na mene.
     Naziv knjige mi je od  prvog pomena privukao paznju,te sam rekla sebi da MORAM procitati tu knjigu.
Dorijane Greju,toliko si poseban da se pisac uopste nije osecao ugrozeno da ce tvoje  ime biti  mozda poznatije od njegovog.Udahnuo ti je ne samo  zivot,vec i sudbinu a da to ne bude sve,nisi ostao samo obican karakter u knjizi-dao ti je i ime i prezime.Hrabro,zar ne?- mislim sada nakon citanja.
Profesorica je dosla,pokupili smo se i otisli na pauzu.
     Dan kasnije,otisla sam u biblioteku,i u odeljku engleskih pisaca pronasla knjigu.Dobar znak!
Na omotu knjige,koja je inace ''Politikino'' izdanje,bio je kao na Koeljevom romanu ''Alhemicar''-Narcis koji se ogleda u vodi.Znam pricu o Narcisu,ali kakve to veze ima sa ovim?! -pomislim ja.
Knjiga je bila ocuvana,kao i uvek mirisala je na biblioteku(ne na cudne mirise raznih kuca u kojima prezivaju ''lake''knjige)*sto je isto bio Dobar znak.
Pocela sam da citam predgovor,koji je obecavao TAKO mnogo.Osecaj me nije prevario ni ovaj put .Vec na prvim stranam,osetila sam povezanost sa knjigom,ali kako sam citala dalje bila sam sve vise  zainteresovana za zivot ovog nesretnika.
Elem,BOJIM se da od velikog odusevljenja ovaj blog ne bude puko prepricavanje.Al' kusam svoju srecu i umece.
  Dorijan Grej,prelep mladic.Aristokratska krv,zamucena tugom-nazalost.Spoljasnost je tako mnogo obecavala,tako je verovao, ne samo on vec i drugi koji su oko njega ziveli.U knjizi je pisac svim drugim karakterima usadio da nijednom ne pomisle da takva lepota moze da ucini nesto strasno i brutalno.Svi su verovali  u to,ali ne i Dorijan Grej.
Lepota mu je pruzala odredjeno zadovoljstvo jer je njom plenio kako zene,tako i muskarce,ali kada bi sva ta lica otisla ostajao bi sam i postajao bi ono sto zaista jeste,preplasena osoba.Lepota je krila:tugu,bezbroj sumnja,neverovanje.Pomesana osecanja od samoljublja do potpune zelje za cistotom i iskrenoscu-smenjivali su se ,a u njemu kao da je zivelo jos jedno bice.To ga je dovodilo do ludila,a koga i ne bi?!Okrenut sebi,uvek je pokusavao da bude ono sto ''bi trebao da bude''. Dorijan gubi korak,saplice se o sopstvene zelje,strahove,pocinje da se gubi na putu ka ostvarenju.

'' Svaki nagon koji nastojimo da prigusimo neprestano kljuca u mislima i truje nas''.

 Trudeci se da oslika idealnu sliku o sebi, kao mladicu koji je siguran u svoj put,koji je pronikao u tajne zivljenja,pozrtvovaniji posmatrac bi ipak rekao: ovom momku fali vere-koliko god to paradoksalno zvucalo.
Ovom momku je nedostajala roditeljska ljubav koju nikad nije imao,nedostajalo mu je da nekom pripada,nedostajalo mu je vere da pozrtvovanost izmedju ljudi  ipak postoji.
Umesto da tome tezi,menjajuci tok svog svrsetka jednoga dana,zbog  nepoznavanja  pozrtvovanosti,spoljasnja lepota i opste odobravanje na istu pobedili su ga u pronalazenju sebe.
      U bujici oseta,javilo se svetlo u  mraku.Dorijan se zaljubljuje u devojku koja je jedne noci bila Imogena,druge Julija.Sibil Vejn, kako joj je pravo ime,nikada.Iskreno mislim da ju je voleo jer je svaki put mogla da bira ko ce da bude,menjala je sebe i svoj karakter o predstave do predstave.Dorijanu nikad nije uspelo da bude neko drugi,pa cak ni jedan lik iz poznatih Sekspirovih komada.
Otkrio je ljubav ovoj jadnoj devojci,koja je pod fatalnim osetom posustala i konacno na jedno vece postala Sibil Vejn.To ga je uplasilo,porazilo.Njegov izvor srece ona vise nije bila,jer je tada opet u njoj prepoznao svoju najvecu slabost.

                 '' Ljudi koji vole samo jednom u zivotu stvarno su plitki.Ono sto oni zovu odanasocu i vernoscu,ja zovem neosetljivoscu navike ili nedostatkom maste.Vernost je za emotivni zivot ono sto je doslednost za zivot intelekta-JEDNOSTAVNO PRIZANJE NEUSPEHA''.

Sibil izvrsava samoubistvo,Dorijan nastavlja da tone u nemilost....

Nosen strahom,Dorijanov svet nestaje.Nestaje i lepota spoljasnjosti.Sve ga napusta odjednom.
Menja stvarnost za iluzije pod uticajem opijuma,zanemaruje svoje postojanje, opravdanje trazeci u nemilosti sudbine na koju se smrtno pretplacuje.
Otudjuje se od drugih,odustaje od sebe.Unistava sliku Dorijana Greja, koja je naslikana sa verovatno najvecom ljubavlju koja mu je ikada data.Ubija njemu najneznije naklonjenog slikara i da ironije bude veca spaljuje ga.
  Ovako tragican zavrsetak,jedne tako divne osobe, pisac nije mogao da ne osudi, te svog glavnog junaka stavlja oci u oci sa njegovim strahovima.Slika poprima uzase njegovih dela,lik mladice postaje strasan i izopacen,a ''jadni''Dorijan  shvata da je put za njega KONACNO gotov.
Kukavicki izvrsava samoubistvo,dok njegovo telo poprima oblicja uzasa koje je pocinio.
     Sta je bilo sa slikom?Ona je opet poprimila svu lepotu mladog Dorijana koju je video ubijeni slikar.Potvrdjujuci da iskrenost i ljubav IPAK nisu uzaludni.




p.s.Ovo je moj prvi blog,nadam se da sam barem jedan delic svoje odusevljenosti ovim delom prenela na vas.:)