Hodali smo kroz nove dane,misleci da pravimo sigurnije korake.Bili su to koraci necujni,mesali su se sa prostorom i vremenom kao i svaki drugi-sasvim normalni i obicni za posmatraca;a mi smo se osecali kao da tek ucimo hodati.
Od puzanja po poznatom tlu,ustali smo,osamuceni i prosveceni-sigurno.
Sta se zbilo dok smo isli pognute glave,gledajuci u sljunak?
Gutajuci reci,trazeci izgovore,okrivljujuci sebe,okrivljujuci druge,trazili smo reci koje odavno ne vaze,koje su nekada davno bile u necijim govorima, u njih smo verovali,i u mrtvo slovo na papiru.
E,onda smo se uplasili kada se tlo pocelo menjati pod nasim nogama,kada je pocelo postojati nesto drugo, nesto ugodnije za hod.
Putevi su isli i pravo i krivo,ali bilo je to nesto novo,i ta promena je obecavala nesto drugo.Da li te je to golicalo,probadalo,nebitno je;teralo te je da stvaras..Da jacas,da u bradu govoris sebi: bice bolje,bice lepse,bice opipljivije,bice srece...
Nisu to bile prazne reci,te rece lece,te reci hrabre,te reci opet nesto drugo znace i nesto su znacile, bez obzira na vreme.
Jednom sam procitala : " Zamisli da si sova i duznost ti je da zmuris i da se bojis svetlosti,a ti se cvrsto zareknes i hipnotises sunce ", sto me je kasnije opet navodilo na pomisao opet necije tudje misli,da li je moguce svoju nesrecu podici uvis,biti posmatrac i posmatran istovremeno?
Ne mora to biti nesreca,to moze biti bilo koja stvar o kojoj nemamo iskustva, a u kojoj oklevamo,bojimo se,stezemo...
Razmiljajuci o tome,sta nas sputava da se ostvarimo dosla sam do prostog zakljucka,sadrzanog u jednoj jedinoj reci-HRABROST!Za nju se preuzima odgovornost,ona se trazi u stvarima koje imamo,ali i u stvarima i osetima kojima tezimo.
Ko se osnazi na taj veliki korak,ne bi li na kraju progledao, a ne ceo zivot ostao slep,usput preuzimamo odgovnornost i odredjujemo granice svoje slobode.Zajedno ove tri osobine,pruzaju nam sirinu,oblikuju nas,oblikujemo se sami uceci iz iskustva drugih koji na druge nacine poseduju ove osobine,ili ih uopste ne poseduju...
U svojim blogovima,volim da istaknem to MI! Mislim da je od presudnog znacaj za coveka(kao pojedinca,razume se).Nemoguce je uspeti,postati bolji,bez ljudi ali ne bez ljudi koji su isti kao mi,vec bez ljudi koji su susta suprotnost nama samima.Ne mozemo jedni bez drugih,jer nikada sam neuspes da progledas.
Potreban je neko drugi,nekad i neko treci..heh!
Procice opet vreme,procice i datum ovog bloga(iako je ovaj internet cudo :) )opet cu imati da pricam o tome sta sam naucila,zapravo sta su me drugi naucili,i nikada necu prestati da se odusevljam kako polako usvajamo neke stvari,a zapravo ucim ziveti(jedan veliki osmeh)!
*Na samom kraju,ako vam ovaj post izgleda konfuzno,zamrseno,nedovrseno..Pomislite da li ste se nekada tako osecali,zarobljeni u trazenju odgovora.Onda cete me razumeti i eventualno ostaviti komentar! :)))
Нема коментара:
Постави коментар