Ptici.

   Treba stati u ovom trenutku. Pišem,jer želim da se secam; no bojim se da ću  ga prikazati previše prozaično.Možda je moj rečnik previše štur za ovo što vidim, i osećaj veći od reči koje se kotrljaju po papiru.
   Nedelja je popodne, prošao je ručak i svi su se podredili svojim obavezama. Rade male stvari u svojim velikim svetovima i srećna sam što svako ima po neku radost samo za sebe.
U kuhinji mi je najlepše, jer postoji prozor kroz koji gledam u prirodu koja se smirila,ali samo naizgled.        Mačka je iskočila i naterala me da napišem ovih par redova.

 Zbrkanih misli,podstaknuta neočekivanim pokretom setih se Mešinog : " što smo živi i što se volimo". Na našoj letnjoj ljuljašci gledam okačenu kućicu za ptice. Unutra je drvena ptica crvene boje, nema nikakve živosti u njoj( pogotovo ne sada). Kupila sam je pre par godina u nekoj kineskoj prodavnici. Od šperploče, sa nekim nepreciznim rezbarijama i bambusovima štapićima, koji se evo neprecizno  ljuljuškaju nošeni pokretima.
Prekriven snegom, kavez,i  ptica unutra..Dok zurim u taj predmet ne znam šta mi je toliko dovoljno na njemu. Bez sjaja,ideala lepe rukotvorine,on je i dalje nešto što utopljava metalnu ljuljašku,kolica za drva koja su tu pored i dan koji ce polako postati onaj sledeći.
Kakav apsurd i ptica koja  ne može da poleti!
Možda ću nešto više moći da kažem kada se sve počne topiti i natapati kavez od šperploče. Svi će reći: " Kakva ružna kućica i   crvena ptica koja ne pripada ni jednoj vrsti". Pitam se, u čemu se krije ukras kaveza primitivne lepote i proste simboličnosti?
Sakriven u dubini snega, on čuva dan kada sam ga kupila, i odlučila da ga stavim napolje,misleći da može proći vreme, da će se rasturiti od kiše, i upariti od sunca, te da će ptica ni jedne vrste postati slobodna.
 U prilog ptici i jednom belom danu, ne ispunih misiju. Danas nije taj dan, ili ja nisam taj čovek?