Jutarnja.

    Misleći kako je odlazak vezan za onog drugog,  ponekad nismo dovoljno jaki da ostanemo zbog sebe.
 Ona ljudska zadrtost, pomešana sa malom dozom posesivnosti ne dozvoljava nam da skuvamo jednu kafu i napravimo jedan sendvič. Uvek volimo više da potrošimo na druge, a dobro napunjen sendvič je samo i dobro napunjen stomak onog drugog-to je sve.

Slogovi

  Baš sada razmišljam o upotrebi reči.
Upravo sam završila obnavljanje. Umorna sam, jezik mi se nalomatao izraza koje je neko drugi rekao, reči koje njemu i nekom tamo znače, a meni predstavljaju nabacana slova koja sva sreća ograničava linija, a na nekim mestima i kockica(nemam više listiiiiii)!
  Tim rečima želim da postignem nešto-put je dugačak. Mogu da ispadnem mnogo pametna i vredna, mogu da ispadnem prava glumica i prava glupača, a tako prosto izgledaju  reči na papiru i  stvarno nemaju nikakvu funkciju dok se množe po istom. Tek kada ih kažemo glasno, damo im boju, karakter, neku apstraknu mimikriju koja ide u  korak sa našom artikulacijom, reči počinju da ZNAČE.
Koja je Vaša omiljena reč?
Ljudi tetoviraju engleske, latinske reči , a mi imamo tako divnih  reči na ovom našem  jeziku. Recite samo naglas: Mir, Oluja, Sunce, Mraz, Bubamara, Zima, Lice,Spavaj...Mogu još tonu reči da smislim gde nije bitno poreklo reči, nego njihova zvučnost dok ih izgovaramo, dok ih slavimo i obelodanjujemo osećaj ili pak emociju koja ide uz nju.
    Reči koristimo da dočaramo koliko nam je lepo, reči koristimo da lažemo, povredimo, pohvalimo. Hoćemo jednom zaćutati i  pomisliti da je red da ćutimo? Ćuteći, same reči znače više, i nema potrebe da se objašnjavamo. Naši umitni znaci pažnje, posvećenosti, govore: i sunce, i lice, i nađi me.
   Ona tišina što se rađa na početku dana, i pomiruje se sa nama uveče, jeste naš žig, naša tetovaža, obeležje, da na kraju ipak smiraj govori nešto više, da reči služe za neke druge momente i ljude, a sa nama i u nama sve prestaje. To nije sramota, to nija ispraznost, to smo i dalje mi, mali i neponovljivi,prećutni i divlji.

Lepe misli

Danas su dve devojčice u gumenim čizmama, poznate marke za izradu guma,ćapkale po baricama.

Ukaljale su te prelepe čizmice, prelazeći razdaljinu od kuće do srećnijeg mesta.

I nije važno što su čizmice bile bušne i njene hulahopke mokre, jedna je kupila kokice za svoju simpatiju i sebe, a ova druga je čuvala sećanje od juče- od onog baleta u dvoje.

Danas je umesto sreće, sve ostalo pokislo van kišobrana.

Podnošljiva lakoća postojanja

Nisam prvak u brzom ustajanju,
neretko mrzim jutro.

Nisam neka vešta osoba
u oblačenju, brzom pranju zuba,
i onom: idem brzo pod tuš.

Ne letim na prevoz,
već polako peške uzbrdo.

A onda, čudesno,
preplavi me osećaj postojanja.

   Dvoumim se. Da li je katkad reč o (ne)podnošljivoj lakoći postojanja, je l' to obaveza kao i svaka druga-opstati?
    Ujutru nisam naoružana mehanizmima opstanka, uniformni stil "furam" posle jedanaest. Zato neretko mrzim jutro, mrzim ljude koji su već u svojim sakoima. Još juče su  nafiksali svoje cipele koje svako jutro lažu isto svojim sjajom. U jednom tako prozirnom jutru,okupanom u sjaju, svi neprozirno lažu; i kupuju male perece, i neke stabljike od testa, jer kako se ono kaže: " Žive brzo, a hrane se lako", a ja pak razmišljam bolje punog stomaka. S perecom u zubima,nikako musavi, lažu me svako jutro. Kriju se iza akt tašni, dugih telefonskih razgovora u osam ujutro. Zaboga, kome se još žustro priča  tako rano! Ja prolazim pored njih(kako mi prodavci čestitki kažu tužno i namršteno), i već vidim da će posle tri ili pet, mrzeti ceo svet i svoje cipele koje će samo baciti sa nogu kada dodju kući,a potom će se izvrištati u jastuk.
    A ja? Ja tek tada krećem sa danom. I dalje sam namrštena jer moja "lakoća postojanja", i jeste u tome što ne postoje oko mene veliki trgovi, već uzane ulice koje predstavljaju samo put do nekog odredišta. Ne stavljam naočare jer je tako bolje za moje umorne oči, iako mi uz novu majicu "čuče"sjajno.
    Na kraju, nisam ja tamo neki mizantrop, samo ne volim lažno sveže ljude, i ne volim njihova jutra nespokoja,  nesigurnosti i tuge. Draži su mi umorni, jer su onda isti kao ja ujutru.

1,2,3,1

Pravimo male korake ti i ja, kao da se igramo školice. Nacrtali smo naše kockice, u kojima se krećemo i na jednoj nozi smo nesigurno krenuli da se igramo. Bacili smo kamenčiće, čiji će dalje otići?

Lepo je vreme, hajde da se igramo po ceo dan. Znaš kako kaže umrli pesnik: "Proleće je kiša poljubaca", lepo ćemo se obući, nikako nećemo psovati, možemo posle na sladoled-nemoj pre,neću da ti bude muka,pogrešno ću sve shvatiti koliko mi se sviđaš.

  Nemoj samo da "zapljuneš" igru, da ne bude: Ko prvi srce mrvi. Ja ne znam tako, smotaću se,zabrojati, oderaću hulahopke..