Nisam prvak u brzom ustajanju,neretko mrzim jutro.
Nisam neka vešta osoba
u oblačenju, brzom pranju zuba,
i onom: idem brzo pod tuš.
Ne letim na prevoz,
već polako peške uzbrdo.
A onda, čudesno,
preplavi me osećaj postojanja.
Dvoumim se. Da li je katkad reč o (ne)podnošljivoj lakoći postojanja, je l' to obaveza kao i svaka druga-opstati?
Ujutru nisam naoružana mehanizmima opstanka, uniformni stil "furam" posle jedanaest. Zato neretko mrzim jutro, mrzim ljude koji su već u svojim sakoima. Još juče su nafiksali svoje cipele koje svako jutro lažu isto svojim sjajom. U jednom tako prozirnom jutru,okupanom u sjaju, svi neprozirno lažu; i kupuju male perece, i neke stabljike od testa, jer kako se ono kaže: " Žive brzo, a hrane se lako", a ja pak razmišljam bolje punog stomaka. S perecom u zubima,nikako musavi, lažu me svako jutro. Kriju se iza akt tašni, dugih telefonskih razgovora u osam ujutro. Zaboga, kome se još žustro priča tako rano! Ja prolazim pored njih(kako mi prodavci čestitki kažu tužno i namršteno), i već vidim da će posle tri ili pet, mrzeti ceo svet i svoje cipele koje će samo baciti sa nogu kada dodju kući,a potom će se izvrištati u jastuk.
A ja? Ja tek tada krećem sa danom. I dalje sam namrštena jer moja "lakoća postojanja", i jeste u tome što ne postoje oko mene veliki trgovi, već uzane ulice koje predstavljaju samo put do nekog odredišta. Ne stavljam naočare jer je tako bolje za moje umorne oči, iako mi uz novu majicu "čuče"sjajno.
Na kraju, nisam ja tamo neki mizantrop, samo ne volim lažno sveže ljude, i ne volim njihova jutra nespokoja, nesigurnosti i tuge. Draži su mi umorni, jer su onda isti kao ja ujutru.
Нема коментара:
Постави коментар