za jednu noć ja te posramljeno sanjam,
i dok svetla zagušljivih hotela
probijaju se u tmini
koja čuva izdane i uplakane,
ne prestajem da pratim zvezdu
tvog malog neba
koje se od punine prostora
ili nedostatka lepšeg polako gasi.
Tvoje nebo i moja odanost,
bili su prostranstvo trnova,
đula, pomorandži,
i da je sve to u nas moglo stati i postati,
ne bih te tako često tražila
i bdila na dalekim tobom
u želji da ti samo još nešto
kažem.
Нема коментара:
Постави коментар