četvrtkom,noć

Ja to tako sve uradim sa svojim život na jedan dan;

kupim blokče radosnih korica, kažem sebi kako  pišem iz početka.

Poruke se neće odnositi na tebe, tebe i tebe ljubavi moja,

onda prespavam i sve se sruši.

Ujutru sebi kazem: Sredi se, kao da nije bilo ništa!

dobro se okupam, malo naglasim obrve, to mi daje neku zbunjujuću radost na licu,

i nastavim tužno u dan,

nebrojano puta završavajući večeri na obrnuti način od spremanja

Te sebi zadam vežbe koje treba da me telesno zabave,

pa da zbune, i zamene nezamenljive zagrljaje koji me čine živom

Dodjem tebi majko,

i tebi pusti grade,

puste ulice,

reka koja diše moje puste snove,

i ponekad(ne, gotovo često), te se setim

kako paziš i ne daš mi da hodam sama

i brojim svetla na ulici, i ljude koji se vole

a zaboravili su gde je sve to nestalo

i gde odoše godine radosti i poljubaca

i što sada samo osta osmeh u ime starih dana i ćutanje.

Ono što je ostalo od mene i tebe, tako je dobro ušuškano,

kao dobro staro sećanje svih onih Drugih

što žive radosnim, prekrasnim, užurbanim,

nedorečenim životom,

koje kada bi otkrio

ne bi bilo dovoljno ni pesma da se napiše

toliko malo ljubavna kao ova moja

 koja je trebala da bude za mene i tebe,

da ne kažem Nas- to ne bi izdržali ni MI, a ni ONI.