Da,ako!

  Da te osvežim u sećanjima-naškodila bih zaboravu.

  Da zaželim da se vratiš, nikad da ne odeš-naškodila bih prostoru u kome smo nestali.

 Da te prekorim,i psovkom oteram u nepostojanje-naškodila bih usnama koje su lepotu za tebe sricale.

      Šta ostade,a da je veće od prekora?

Ja čuvam reči,nežne prideve i priloge prošle, koji se mešaju sa svakim novim danom koji kao da je ostao onaj, jedini i onakav.

Što ti se po hiljaditi put vraćam,i što raspolažem sa hiljadu i jednim stihom kojim bih na isto toliko načina mogla da ti kažem koliko mi nedostaješ.

To su ostale najlepše pesme šaputane u tvoje ime,govorene tebi koga nikada nije bilo.

Zar  u zaborav da bacim vekove poezije-u tvoje ime?

Zar da pomislim da svi oni i onakvi tanani stihovi ljubavi udahnute, nestanu sa poslednjom koricom zbirke,a da tebi nije dovoljno da se jednom  pojaviš pre vremena,pre mog očekivanja i jednom da mi ispuniš pogled. Daš  značaj svakom stihu koji sam kao dete koje uči slova bojažljivo sricala?

  Šta ostade,a da je veće od prekora?

Ono tvoje poklonjeno “Umeće Ljubavi”,koje si loše čitao,pa mi fino pokazao koliko je tvoje neumeće veliko.

Onda ostaju reči moje, tebi upućene,koje su veće od prekora,koje znače više i reči koje tebi uzalud i suludo posvećujem.

Dugo se one tako zbrajaju sa papirom,i služe prelistavanju i prenošenju s ruke u ruku.

Sada ih čitam glasno,neka polete, neka odu u sumrak u kom su nastale.Neka moje priče o tvom plavookom pogledu ostanu zarboljene u njima i u onoj sobi koja gleda ka dimnjacima fabrike koja je propala kao i mi.

Od prekora je značajnije i to,sto pronosim poglede kroz tudje sobe,tražeći pogled koji je ostao u onoj maloj sobi  u kojoj sam upakovala sebe  i sofu gde sam ti sedela u krilu.
    Posvećujem joj tvoj kraj.

    Zasladi joj pogled i utopli vidike.Da jednom i ona može da opiše mesto koje je veće od prekora i od mog pogleda ka tebi,dok smo sedeli u sofi koja je bila premala za nedodirljivost,koja je bila premala za nas dvoje.