Nasleđe

         Pogledah kroz prozor jedne kafane tu u komšiluku..

Naravno,stalni gosti i njihovi isti izrazi lica.Medjutim,iznenađenje je bilo videti da kroz oblak dima od motanog duvana i “Drine”,sede petorica dečaka.

        Sedeli su nogama ne dodirujući pod,ruku oslonjenih na karirani stoljnjak sa plastičnim drzačima na uglovima.Ozarenih lica u oblaku dima,i u perjanim jaknama većima od njih samih,sedeli su radosno pijući sok.

        Preko puta njih bio je  verovatno deda ili uja i njihov prijatelj,dok tate sede kuci čekajući svoje sinove da im ugrade neke druge vrednosti.

         U celoj ovoj kratkoj sceni,setila sam se moje mame koja je uvek komentarisala da decu ne treba voditi u kafanu, nego u biblioteku i pozorište.

         Deci je mesto  u biblioteci,ali i u kafani.

Znam,nećete se složiti sa mnom,no ja cu pokušati da iznesem svoje mišljenje koje će ličiti  kao neka za i protiv forma,a vama kako ugodnije.

   Nešto o kafani:

Kafane,birtije,salooni,krčme-od volje vam.

Raznih idejnih rešenja za opremanje tu ima. Od golih teta,loših kolaža,prljavih stoljnjaka,staklenih i "Marlboro" pepeljara, sa  venitlatorima na plafonu, gde se sva žar krije u konobaricinom malom prsluku i starom masnom radiju.

   Meni je oskudan.

 Raznih rakija(da ne kazem etanola  različitih ukusa),nesto vinjačića,pivo jednog proizvodjača,i po koji gusti sok od breskve.Šta će te više;to je taman za sve uzraste.

   Postoji i Tv sa jednim kanalom.Pilji se u jednu tačku-pardon,u Tv i njegov jedan program.

   Šta će tu dečaci?

Pišući ovo ćujem svoju mamu: “Eto deci je mesto u biblioteci”…šššš,nećemo o tome.

     Na podu jedne kafane pisana je pesma koju deca uče u školama(ima je i u biblioteci, mama).Ovde su nastajale priče, ljudi su u kafanama obećavali zemlju,pružali ruke u ime pomirenja,razbijali flaše o glave u ime ljubavi, u pijanim očima tražili nove snove o zemlji koja je izgubljena,nerado se sećajući kako su u vreme za kojim pate mogli živeti život van nje.

   U kafani se može pričati o prošlosti bez ličnog osećanja krivice, jer sećanja stoje u vazduhu lenjo se mešajući sa isparenjima izgubljenih.

     Deda će odvesti unuka u kafanu da  mu pokaže kako se može sećati uz pivo koje je donelo novo vreme.Kupiće ga novom valutom,u novom pakovanju,a piće sa starom gorčinom.

     Dete će gledati u izraz lica svog dede,veselo se smeškajući kako njegov deda izgleda isto kao i svi drugi u kafani, biće srećan što su svi slični i što svi piju istu uspomenu.

       Što deda priča o tome kako je išao za Italiju da kupuje jeans i kafu, kako je onim “Stojadinom”što stoji u garaži išao do Trsta.

         Po završetku priče on će prekrstiti noge,kucnuti jednim pa drugim prstom o sto i pogladiti se po žutim brkovima.

           Šta je sa detetom? Otpiće sokić,raskopčati jaknu,pogledati u dedu i pitati se zašto sada prazno gleda na suprotnu stranu.Deda je živeo od svog rada,bio je pošten,učio je tatu istim tim vrednostima,imao je priliku da ode ali nije želeo jer je ovo njegova OBEĆANA zemlja.Zašto onda prazan pogled?

          Zašto,pitam se i ja? Govoriću u ime detetovih srećnih očiju,pokušavajući da opravdam pogled.

           Ovo je zemlja gde se sve na kraju  zbraja u prošlost,gde se stare ideje pakuju u modernu ambalažu,gde se veruje da možemo biti bolji i jači ako verujemo u budućnost,a ulažemo samo u sadašnjost i privremenost.

          Tako rastem i ja,i vi i to dete koje će za par godina izaći iz kafane sa društvom, shvateći da vreme stoji u nama,da  smo utamničeni koliko i naši dedovi, pa i očevi.

Da nas uče po principu:"Gledaj svoja posla",te da vidici ostaju samo u okviru naših oskudnih iskustava i tuđih uputa.

            Ovde branim dete koje će sve ovo spoznati,koje će popiti za par godina isti taj vinjak u kafani iste tradicije,ali da će na podu ležati pesma o tome kako smo jači i bolji zbog naših novih pobeda i težnja koje su merljive i ravne bilo kom trenutku iz istorije koja se piše i prepričava.Koja se lenjo valja u ustima i meša sa ukusima učmalosti.

           Govorim o detetu koje će upočetku nespretno sricati slova svoje budućnosti,koje će biti svedok novog učenja o zemlji koja postoji,a ne zemlji koja je obećana.

           Detetu je mesto u kafani i u biblioteci.

Samo je razlika u tome, da li se istina krije između dva papira ili u praznom fraklicu.Razlika je hoce li se  učmalosti dati novi predznak tako  što ćemo okrenuti novi list ili  novu turu.