Polako.

      Ti grizeš moju želju,te grizeš moj pogled i odraz u očima se pretvara u  staklastu izmaglicu.

         Izgubljena,stojeći u sobi okružena elementarnim stvarima,tražila sam tvoj otisak na nekom od njih.

Proverila sam policu,ona je bila puna prašnjavih knjiga koje su svedočile o porazima, beskrajnoj sreći, egzistenciji i pogodi šta;nisu mi pomogle.

Puko te tražeći,pomislih na kraju da ti možda i nisi bio deo ove sobe, u kojoj se vrtim,tobož tražeći ključeve jer sam zaključana u maloj građevini iz koje ne mogu da izađem.

        Ako tako krenem da zaključujem,tragajući ka sopstvenim dubinama,doćiću do toga da ti nisi ni bio deo moje male gradjevine koju polako gradim u svojoj duši.Otvorih ti jednom vrata, u nekim tihim satima  da proveriš kako je lepo opremljena,ugodna,prijemčiva da ostaviš otisak u njoj.

Veruj mi, tu je bilo mesta za otisak;ni jedna stolica,stolić i krevet nisu smetali da se ugodno nastaniš.

   Premda ja volim lepe,nakićene prostore,smatrala sam da ćes ih i sam svojim prisustvom ulepšati. Naravno,dodala bih tu po koju notu trube,nešto saksofona i basa.

   Ugodnije bi nam bilo nego u ovim gradjevinama od cigle i cementa.Meni je bilo potrebno da te držim u skrivenom kutu svojih vrhova.Tamo si se polako nastanjivao,ja sam to posmatrala sa malo strepnje pomešane sa srećom.Gledala sam kako rastem sa tobom,odbijajuci da priznam da si moj nadgradnja, a ne prosti zbir požuda i nagona koji se zbrajao sa vremenom i prostorom.

                                             “ Vidim tebe i stojim sa tobom”….

           Kroz zrakasto zeleno svetlo,dan je polako nestajao.Lica muzičara su se mešala sa tonovima i pivom,glasovima nekih stranaca koji su pričali  očaravajucim british akcentom,koji ovaj put nije bio dovoljan.

   Rekoh mu da ćuti,on me upita je l' ovo neki underground bend,ja ga samo pogledoh, on se kiselo nasmeči(umešno,britanski valjda) i ode…

    Vratila sam se tonovima,pokušavajući da izlečim ono malo razočarenja koje mi kvari dan.Ne dam se.

Naravno saksofon je sve glasniji,njegov izraz posvećnosti i ljubavi prema onome što svira poćinje da me nervira što ja ne mogu da se osećam isto tako živo.

   Govorim sebi: Ko ga šiša ,imam ovo.

   Na kraju,nisam imala ništa, ni od tebe ni od prijatnog zvuka koji je trebao da me uveseli.

Možda to nije bio pravi trenutak,možda ja nisam bila dovoljno pristrasna,možda je to samo deo Beograda koji sanja,te sve ovo nema nikakve veze sa tobom.