U koraku,u po'reči,naslućeno-napuštaš.
Zamislih kako gazim duboko u sebe.Dubine blede...
Replike izlizanih slika,osećaja poraženosti,zime koja je u svojim jutrima krila sve najtoplije što sam o tebi imala.Misleći da je bilo previše hladno da bih išta osećala,ja sam ipak grejala ono malo zagrljaja,ono malo poljubaca od tebe,nespretnih pokreta i velikih gluposti.
Do najsitnije niti,utkala sam ono što Antić navodi stihom:"Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvom pragu spavaju".
Mislim,biće isto kao one jeseni?Naravno da ne.Ne zato što volim nesretne krajeve,nego ni jedna jesen ne može biti ista kao predhodna.
Sunce je sijalo nenadano,nenadano je voz otišao pre vremena,nenadano je dan bio previše kratak,jer sve se nenadano suzilo u prostor između tebe i mene.
Smejali smo se onom što će doći,gledali se znajuci da mi nigde ne idemo,čuvali nespretne pokrete kao podsetnike.Želeli da vidimo neki drugi izraz lica,koji bi rekao ostani zato što ovo može da vredi,osećali smo nešto što nije postojalo,nešto što nije moglo da nas nadveća.
U mojoj glavi je prostor manji od ovog izvan nje,svaki put kada se setim svoje osetljivosti na tebe.Ni dodirima,ni žmarcima i svrabom u rukama ne mogu da opišem koliko se osetim krhko kada me sećanje obuzme na sve što nismo imali.To nemanje i nepoimanje nas mi je najfascinantnije.Ni u javnosti,ni u najvećem bunilu te reči ne mogu da izgovorim,prosto ih napisem kada dodje vreme za njih.Čuvam ih od zbrke života,od svakodnevnih problema,čuvam ih od pridika.Neću da ih taknu,ljudi koji stalno negde žure,neću da ih takneš,opet ćeš ih nehajno ostaviti u zimi da se sabiraju sa vetrom i mrazom.
Tužno je to,tako to valjda biva sa sećanjima,da dok pišem ovo po hiljaditi put pitam se gde si,gde te navodi put.Nadam se na pravu stvar.
Zima će još malo.Nađi tople ruke da ugreju ono malo nežnosti koje čuvas u skrivenim sticima,zagrljajima i očima.Biće pusto i sivo u gradu,zagrej nečiji pogled.Prepoznaj onaj koji ide ka tebi,nemoj ga rabiti i prepuštati vetrometini.Prigli ga jako,i pokušaj se osećati da si neko drugi sa tom osobom.
Umorno i razočarano ti želim,ono sto sam ja želela-jednom je to bilo, da ti dan bude previše kratak,ona previše slatka da je ostaviš na vetrometini,da joj ne daš kišobran ili zagrljaj pod koji će da se sakrije.
Na kraju....
Želim ti sve najneobjasnjivije razglednice nedostajanja i najtoplije kapućino napitke sa njom.
Zamislih kako gazim duboko u sebe.Dubine blede...
Replike izlizanih slika,osećaja poraženosti,zime koja je u svojim jutrima krila sve najtoplije što sam o tebi imala.Misleći da je bilo previše hladno da bih išta osećala,ja sam ipak grejala ono malo zagrljaja,ono malo poljubaca od tebe,nespretnih pokreta i velikih gluposti.
Do najsitnije niti,utkala sam ono što Antić navodi stihom:"Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvom pragu spavaju".
Mislim,biće isto kao one jeseni?Naravno da ne.Ne zato što volim nesretne krajeve,nego ni jedna jesen ne može biti ista kao predhodna.
Sunce je sijalo nenadano,nenadano je voz otišao pre vremena,nenadano je dan bio previše kratak,jer sve se nenadano suzilo u prostor između tebe i mene.
Smejali smo se onom što će doći,gledali se znajuci da mi nigde ne idemo,čuvali nespretne pokrete kao podsetnike.Želeli da vidimo neki drugi izraz lica,koji bi rekao ostani zato što ovo može da vredi,osećali smo nešto što nije postojalo,nešto što nije moglo da nas nadveća.
U mojoj glavi je prostor manji od ovog izvan nje,svaki put kada se setim svoje osetljivosti na tebe.Ni dodirima,ni žmarcima i svrabom u rukama ne mogu da opišem koliko se osetim krhko kada me sećanje obuzme na sve što nismo imali.To nemanje i nepoimanje nas mi je najfascinantnije.Ni u javnosti,ni u najvećem bunilu te reči ne mogu da izgovorim,prosto ih napisem kada dodje vreme za njih.Čuvam ih od zbrke života,od svakodnevnih problema,čuvam ih od pridika.Neću da ih taknu,ljudi koji stalno negde žure,neću da ih takneš,opet ćeš ih nehajno ostaviti u zimi da se sabiraju sa vetrom i mrazom.
Tužno je to,tako to valjda biva sa sećanjima,da dok pišem ovo po hiljaditi put pitam se gde si,gde te navodi put.Nadam se na pravu stvar.
Zima će još malo.Nađi tople ruke da ugreju ono malo nežnosti koje čuvas u skrivenim sticima,zagrljajima i očima.Biće pusto i sivo u gradu,zagrej nečiji pogled.Prepoznaj onaj koji ide ka tebi,nemoj ga rabiti i prepuštati vetrometini.Prigli ga jako,i pokušaj se osećati da si neko drugi sa tom osobom.
Na kraju....
Želim ti sve najneobjasnjivije razglednice nedostajanja i najtoplije kapućino napitke sa njom.
Нема коментара:
Постави коментар