Izgubljeni poljupci

          Gustav Klimt-"Poljubac", kako sam samo bila ocarana kada sam videla tu sliku.Toliko zute boje na jednom mestu,devojka rumenih obraza,pocrvenela od zagrljaja ili od stida?

Stvarno sam volela tu sliku,misleci da kada bi se prisnost crtala ona bi trebala bas ovakva da bude u sjaju,obojena,rumena,nezna..

              Onda sam procitala knjigu The painted kiss(Naslikani poljupci)od Elizabeth Hickey,ponovo pogledala sliku pitajuci se da li I dalje vidim tu istu prisnost.Priznajem malo sam razocarana sto vise ne gledam  sliku na isti nacin,mozda je to budalasto,mozda  mi se Emili Flege previse svidela,mozda ja ne mogu da priznam nacin na koji je volela Gustava...

            

     "Covek je nosio pohaban sirok sako I ruzicasti krasuljak na reveru.Nikada nismo videle    tako odevenog muskarca.Bio je preplanuo poput zene koja je prodavala sladoled. U jednoj ruci drzao je koznu torbu,a u drugoj nesto sto je licilo na kutiju za alat.

 Ne nosi sesir?-prosapta Paulina.

  Mozda je ciganin?,rekla je Helen.

Gospodin Klimt je slikar,rekao je otac kao da je time sve bilo objasnjeno: odelo.cvet,tamniji ten,smeh,sve.."

        Emili Flege je tada prvi put upoznala Klimta.Iz fine ali konzervativne porodice,krutog vaspitanja u kome je svaka zelja za slobodom duha bivala ugusena,prvi put u njen zivot krocio je stranac sa iskrenim osmehom i  stilom zivota kojem je ona iako mala i nezrela, negde u podsvesti tezila.

         Volela je da peva,htela je da bude glumica,ne slikarka,ali tog dana kada je gospodin Gustav usao u njihov salon da uradi portet kceri gospodina Flega,ona je imala million pitanja, ne bih rekla u vezi pribora,platna za slikanje,stafelaja,mislim da je imala pitanje, ko je zapravo taj Gustav Klimt,jer ako sazna o stvarima koje su sastavni deo njegovog zivota saznace I o njemu samom nesto.

Kako I ne bi! Potpuni neznanac,dolazi u njen mali deciji svet,gde se svaki pokret vreba,svaka rec ako izvrgne kontekstu moze biti neumesna,taj isti neznanac dolazi I pita je kako zeli da se namesti za portret,da svoju perfektno namestenu kosu raspusti i samo stavi cesljic od kornjacinog oklopa.

  " Svitalo je.Uskoro cu morati da se umijem ledenom vodom od koje ce mi se najeziti koza po rukama.Moracu da pojedem svaki zalogaj ovsene kase za koju je majka tvrdila da je najbolja za nas….Moracu da slusam upozorenja kako treba lepo da se ponasaam I prionem na posao.Moracu da stavim svoj ruzan filcani sesir,izadjem iz kuce dok jod suncevi zraci rasteruju jutarnju izmaglicu…"

    Krenula je na casove slikanja kod gospodina Klimta,koji niti je trazio da nosi filcani sesir,sedi mirno,niti da se trudi da bude sto umesnija.Trazio je samo da nacrta ciglu,ne kakva ona jeste(da bi zadovoljila ociglednu formu),vec kakvom je ona vidi.

Sloboda tu na dohvat ruke,samo treba da je zagrabi I na jedan sat koliko traje cas postane neko drugi.Da bude ona Emili Flege,koja slobodno povlaci crte,ona devojcica kojoj se dozvoljava da ciglu vidi na njoj svojstven nacin,ne bojeci se da je to mozda neprihvatljivo ili cak sta vise neumesno.Zasto tu slobodu da ne zagrli jako,prihvati je u najlepsem ruhu kakva ona zaista jeste,jer po prvi put u zivotu bitan je njen stav,njen pogled na svet,prvi put je bitno kako se ona oseca.

"Sada kada razmisljam on nije vise Klimt,vec Gustav.I sve cesce mislim na njega.Kao da  sam otvorila grudi I videla kako mu srce kuca…."

   Citajuci njene monologe,sve vise sam htela da je upitam dokle ces vise uzaludno voleti Gustava Klimta.Ona nije bila samo zaljubljena u  njega kao hodajuceg idola,coveka koji joj je pokazao novi svet kome je ona htela pripadati,njegov talenat,nacin na koji je slikao osecanja,nacin na koji je bojio sve prelepe zene koje je crtao,sa kojima je spavao potom,ona je OBOZAVALA njenu predstavu o njemu.

Na veoma fin nacin,sa prelivom od visnje I marcipanom on je toj slici doprinosio.Drzao joj casove slikanja,uvodio je u krugove umetnika Beca,upoznavao sa prelepim zenama I ljubavnicima istih.Hm,sa imalo strasti koja tinja u vama I vi bi isto prigrlili taj svet,zar ne?

Emili je bila jedna nevidljiva damica,koja je bila prepoznatljiva kao verna prijateljica Gustava Klimta,koja je u isto vreme i volela i patila, to je znala  ona ,Gustav i ljubavnice.

Medjusobno su se znale,trpele jedne druge,dok je Gustav iz dana u dan oblacio novo platno.

    Ovaj blog pisem ne da je krivim,ne mogu ni da je zalim.Ona je volela taj svet,ona je volela Gustava,na njima svojstven nacin emotivno je davala i isto dobijala nazad.

Prelepe zime u Beckim restoranima,hladni atelje,razglednice iz Italije,Francuske,vikende provedene na camcu gde bi oboje slikali,imali su i svoju klupu,imala je ona i svoje mesto u njegovom srcu.No gde je njena sreca pod suncem?

Postojali su tu i drugi muskarci,i drugaciji trenutci u kojima je mogla da nadje nesto drugo,nesto sto nece biti u oblicju Gustava Klimta,ona je to takticki odbijala.ZASTO!?

 U ime starih dana,u ime lepih trenutak koji  svaki put postanu sve bledji kada nadje otkopcanu haljinu na podu ateljea.Tu istu haljinu si sila,tvoji prsti su vezli svaki deo te cipke,cipke koja ce biti kasnije otrgnuta masnim rukama od razredjivaca,i perli koje ce se u trenutku rasuti po prljavom podu ateljea.Ne pitam te ni odakle tolika ljubav,to znam da moze svako ko imalo veruje,svako je posvecen,svako ko je spreman da da.Pitam te zasto,zasto patiti,stasavati iz devojcice u zenu, a biti zaljucen u ideal,jer pored svega prisnog i neznog on je bio samo to.

 " Ja nikada nisam predmet njegovih razgovora,niti sa njegovom majkom.Ja sam deo njegovog zivota I ne zanima ga zbog cega,niti na koji nacin."

"Ona ne treba da zna,ne sme da bude povredjena”,bilo je sve sto je Gustav mogao da kaze.

   Kasnije je dosao rat,ljudi su bivali sve siromasniji,platno je bilo sve skuplje,perle,svila iz Francuske su bili nedostupni sve je gubilo sjaj pa i njene haljine.Nije vise bilo lepih dama Beca da ih nose,jer je i ono malo od velikog Beca nestajalo.

    Gustav je preminuo od infarkta sa njenim imenom kao odpozdravom- sa smrcu ju je vezao za sebe.Sahranila je njega, pa sestru,za sestrom jos jednu sestru.Becki krug umetnika se rasuo po svetu,vernici su ostali da sluze proslosti i onom sto su imali.Ona je i dalje ostala ona Emili Flege,kao onog dana za kraljevsku povorku kada je upoznala Gustava,misleci na ljubav koje je mozda mogla biti njena, a opet ona to nikada nije ni bila.  

     Krhka,u zuto obojena,sa tepihom od cvetica i devojkom koja kleci na litici rumenih obraza polozenih na muskarceve ruke.Gustavove,volela bi da pomisli.

No,ni sam Gustav dok je slikao" Poljubac" nije zeleo da prizna da li su to njegove ruke,ne definisuci muskarca je mozda mislio da ona pripada nekim drugim rukama.

Ne priznajuci,umro je.

    Ostavljena si u po’ reci Emili,sa tuznim saznanjem da na slici to skoro nisi ti, vec samo tvoja osecanja koja si odavala u ko zna cije ruke.