Cvet nade

              Danas i nije bio bas neki dan.Nisam mogla da uzmem u obzir koliko je ulica sjajna,glumce u Skadarliji obucene u bele kosulje i krem pantalone,vruce pogacice sa sirom,bilo je tu jos par interesantnih stvari no nijedna nije uspela da mi ulepsa jos jedan ludi dan.

             Kao i uvek,kada se osecam previse ugrozeno u svojoj kozi,sprecavajuci sebe da mi bude jos gore, uzela sam da pevam sebi u bradu.Ne pevam lepo,ali imam svoje tajne melodijice koje me razvesele dok ih pevam razmisljam ne samo o tekstu vec i uspomenama koje me vezuju za tu pesmu.

Hm...tesko je tacno odrediti trenutaka kada mi se dan preokrenuo.Isla sam niz ulicu,smesno hodajuci-recimo izmotavajuci se,razmisljala sam o kuci,o stvarima koje sam ostavila,o stvarim na kojima je sada sigurno tona prasine koja ceka da bude obrisana i setim se ploce Josipe Lisac-"Dnevnik jedne ljubavi",koju je moja mama dobila na poklon od neke drugarice.Prvi put kada smo je pustili bila sam mala i rekla sam:" Da Josipa ima lep glas i to je kraj mog odusevljena".Posle je to postala najpoeticnija opipljiva stvar koja je u granicama mog poimanja.

Josipa je na toj slici mlada,pogled joj niti zavodi niti razocarava,ona je na ovoj ploci svedok,ona prica i o mojoj ljubavi,o vasoj,o njihovoj.O ljubavi koju nosimo svaki dan u sebi,o ljubavi koja je strasna,o ljubavi koja je prirodna i spontana jer ta ljubav cini dane lepsim.

I ne bi to sve bilo dovoljno,zaista ne bi.Ni to blesavo hodanje,ni svetli dan,ni moje pevusenje :" Mozda tko zna jedna od sretnih,jedna od tisucu bicu bas jaaaaaaa,ko da znam"......da negde, vec na pola puta,ja ne stretoh prodavacicu cveca,i devojku koja kupuje isto.

         O ovom dogadjaju ne mogu puno da kazem,jer je kratko trajao ali mi je ulepsao dan.Kako sam uspela da vidim,to je bilo cvece koje obicno ne mozete dobiti od nekoga, jer niko ne smatra da je dovoljno romanticno za poklanjanje.Kako su ruze precenjene,ljudi biraju nesto drugo.Jos da pocnu kupovati kako ja to volim reci "cvece iz basta" koje se uzgaja brizno i u malim kolicinama,svet bi bio lepsi. Em sto bi bakice imale dodatak u penziji,em bi devojke otkrile nesto lepse od ruze i celofana.

Ne,ne,ne,ne smem upropastiti ovaj blog svojim nezadovoljstvom.Bilo ga je previse u jednoj recenici.

Elem,prolazila sam ulicom i pored zenice je stajala neka lepa,visoka devojka ravne kose i leprsave haljinice i mirisala je suncokrete.Rukom je opipavala nezno latice,u isto vreme mirisuci ih.Kako je dirala te latice,shvatajuci kako su krhke i nezne ona je samo pitala koliko su i da joj spakuje ova mila zenica.Bas kao i novu haljinu gledala ih je dok je zena pakovala u papir.NE celofanski,NE novinski,u obicni smedji papir.Preko je uvezala masnicu,ja sam se naravno okrenula da vidim sta ce se desiti,devojka ih je jos jednom pomirisala i otisla.

       Zelim da poverujem da ih je kupila sebi,da ih je nezno ponela ka kuci,kao sto je isto tako nosila i svoju haljinicu.Ako je one velike zute,zuce,najzuce suncokrete poklonila nekom njoj dragom opet lepo,jer ocito da za nju to nije bio samo cvet,niti je bio samo suncokret.Ona nije bila devojka koja je kupila cvece da bi ih tako neukusno nosila gradom,ne ona je sa tim cvecem bila neko drugi ne znam ko...

Zenica koja je prodavala je bila sigurno srecna zbog prodaje,ali pitam se da li je pomislila na svoju musteriju.Meni je njena musterija ulepsala dan.

      Na kraju,jos jedan dan je gotov i ja pisem o toj devojci i njenom ili necijem tudjem cvecu.Samo se nadam da je na lepom mestu,sa puno vode,jer je prelepo,jer je kupljeno dok je dan jos bio suncan,dok je devojka jos bila odmorna i lepa, dok je prodavcica imala najlepse cvece u gradu i dok sam ja isla pevajuce pesme sa albuma  "Dnevnik jedne ljubavi".