Polako.

      Ti grizeš moju želju,te grizeš moj pogled i odraz u očima se pretvara u  staklastu izmaglicu.

         Izgubljena,stojeći u sobi okružena elementarnim stvarima,tražila sam tvoj otisak na nekom od njih.

Proverila sam policu,ona je bila puna prašnjavih knjiga koje su svedočile o porazima, beskrajnoj sreći, egzistenciji i pogodi šta;nisu mi pomogle.

Puko te tražeći,pomislih na kraju da ti možda i nisi bio deo ove sobe, u kojoj se vrtim,tobož tražeći ključeve jer sam zaključana u maloj građevini iz koje ne mogu da izađem.

        Ako tako krenem da zaključujem,tragajući ka sopstvenim dubinama,doćiću do toga da ti nisi ni bio deo moje male gradjevine koju polako gradim u svojoj duši.Otvorih ti jednom vrata, u nekim tihim satima  da proveriš kako je lepo opremljena,ugodna,prijemčiva da ostaviš otisak u njoj.

Veruj mi, tu je bilo mesta za otisak;ni jedna stolica,stolić i krevet nisu smetali da se ugodno nastaniš.

   Premda ja volim lepe,nakićene prostore,smatrala sam da ćes ih i sam svojim prisustvom ulepšati. Naravno,dodala bih tu po koju notu trube,nešto saksofona i basa.

   Ugodnije bi nam bilo nego u ovim gradjevinama od cigle i cementa.Meni je bilo potrebno da te držim u skrivenom kutu svojih vrhova.Tamo si se polako nastanjivao,ja sam to posmatrala sa malo strepnje pomešane sa srećom.Gledala sam kako rastem sa tobom,odbijajuci da priznam da si moj nadgradnja, a ne prosti zbir požuda i nagona koji se zbrajao sa vremenom i prostorom.

                                             “ Vidim tebe i stojim sa tobom”….

           Kroz zrakasto zeleno svetlo,dan je polako nestajao.Lica muzičara su se mešala sa tonovima i pivom,glasovima nekih stranaca koji su pričali  očaravajucim british akcentom,koji ovaj put nije bio dovoljan.

   Rekoh mu da ćuti,on me upita je l' ovo neki underground bend,ja ga samo pogledoh, on se kiselo nasmeči(umešno,britanski valjda) i ode…

    Vratila sam se tonovima,pokušavajući da izlečim ono malo razočarenja koje mi kvari dan.Ne dam se.

Naravno saksofon je sve glasniji,njegov izraz posvećnosti i ljubavi prema onome što svira poćinje da me nervira što ja ne mogu da se osećam isto tako živo.

   Govorim sebi: Ko ga šiša ,imam ovo.

   Na kraju,nisam imala ništa, ni od tebe ni od prijatnog zvuka koji je trebao da me uveseli.

Možda to nije bio pravi trenutak,možda ja nisam bila dovoljno pristrasna,možda je to samo deo Beograda koji sanja,te sve ovo nema nikakve veze sa tobom.

  

Razglednica.

U koraku,u po'reči,naslućeno-napuštaš.
Zamislih  kako gazim duboko u sebe.Dubine blede...
Replike izlizanih slika,osećaja poraženosti,zime koja je u svojim jutrima krila sve najtoplije što sam o tebi imala.Misleći da je bilo previše hladno da bih išta osećala,ja sam ipak grejala ono malo zagrljaja,ono malo poljubaca od tebe,nespretnih pokreta i velikih gluposti.
Do najsitnije niti,utkala sam ono što Antić navodi stihom:"Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvom pragu spavaju".
Mislim,biće isto kao one jeseni?Naravno da ne.Ne zato što volim nesretne krajeve,nego ni jedna jesen ne može biti ista kao predhodna.
Sunce je sijalo nenadano,nenadano je voz otišao pre vremena,nenadano je dan bio previše kratak,jer sve se nenadano suzilo u prostor između tebe i mene.
Smejali smo se onom što će doći,gledali se znajuci da mi nigde ne idemo,čuvali nespretne pokrete kao podsetnike.Želeli da vidimo neki drugi izraz lica,koji bi rekao ostani zato što ovo može da vredi,osećali smo nešto što nije postojalo,nešto što nije moglo da nas nadveća.
U mojoj glavi je prostor manji od ovog izvan nje,svaki put kada se setim svoje osetljivosti na tebe.Ni dodirima,ni žmarcima i svrabom u rukama ne mogu da opišem koliko se osetim krhko kada me sećanje obuzme na sve što nismo imali.To nemanje i nepoimanje nas mi je najfascinantnije.Ni u javnosti,ni u najvećem bunilu te reči ne mogu da izgovorim,prosto ih napisem kada dodje vreme za njih.Čuvam ih od zbrke života,od svakodnevnih problema,čuvam ih od pridika.Neću da ih taknu,ljudi koji stalno negde žure,neću da ih takneš,opet ćeš ih nehajno ostaviti u zimi da se sabiraju sa vetrom i mrazom.
Tužno je to,tako to valjda biva sa sećanjima,da dok pišem ovo po hiljaditi put pitam se gde si,gde te navodi put.Nadam se na pravu stvar.
      Zima će još malo.Nađi tople ruke da ugreju ono malo nežnosti koje čuvas u skrivenim sticima,zagrljajima i očima.Biće pusto i sivo u gradu,zagrej nečiji pogled.Prepoznaj onaj koji ide ka tebi,nemoj ga rabiti i prepuštati vetrometini.Prigli ga jako,i pokušaj se osećati da si neko drugi sa tom osobom.

Umorno i razočarano ti želim,ono sto sam ja želela-jednom je to bilo, da ti dan bude previše kratak,ona previše slatka da je ostaviš na vetrometini,da joj ne daš kišobran ili zagrljaj pod koji će da se sakrije.
Na kraju....
Želim ti sve najneobjasnjivije razglednice nedostajanja i najtoplije kapućino napitke sa njom.



                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             

Cvet nade

              Danas i nije bio bas neki dan.Nisam mogla da uzmem u obzir koliko je ulica sjajna,glumce u Skadarliji obucene u bele kosulje i krem pantalone,vruce pogacice sa sirom,bilo je tu jos par interesantnih stvari no nijedna nije uspela da mi ulepsa jos jedan ludi dan.

             Kao i uvek,kada se osecam previse ugrozeno u svojoj kozi,sprecavajuci sebe da mi bude jos gore, uzela sam da pevam sebi u bradu.Ne pevam lepo,ali imam svoje tajne melodijice koje me razvesele dok ih pevam razmisljam ne samo o tekstu vec i uspomenama koje me vezuju za tu pesmu.

Hm...tesko je tacno odrediti trenutaka kada mi se dan preokrenuo.Isla sam niz ulicu,smesno hodajuci-recimo izmotavajuci se,razmisljala sam o kuci,o stvarima koje sam ostavila,o stvarim na kojima je sada sigurno tona prasine koja ceka da bude obrisana i setim se ploce Josipe Lisac-"Dnevnik jedne ljubavi",koju je moja mama dobila na poklon od neke drugarice.Prvi put kada smo je pustili bila sam mala i rekla sam:" Da Josipa ima lep glas i to je kraj mog odusevljena".Posle je to postala najpoeticnija opipljiva stvar koja je u granicama mog poimanja.

Josipa je na toj slici mlada,pogled joj niti zavodi niti razocarava,ona je na ovoj ploci svedok,ona prica i o mojoj ljubavi,o vasoj,o njihovoj.O ljubavi koju nosimo svaki dan u sebi,o ljubavi koja je strasna,o ljubavi koja je prirodna i spontana jer ta ljubav cini dane lepsim.

I ne bi to sve bilo dovoljno,zaista ne bi.Ni to blesavo hodanje,ni svetli dan,ni moje pevusenje :" Mozda tko zna jedna od sretnih,jedna od tisucu bicu bas jaaaaaaa,ko da znam"......da negde, vec na pola puta,ja ne stretoh prodavacicu cveca,i devojku koja kupuje isto.

         O ovom dogadjaju ne mogu puno da kazem,jer je kratko trajao ali mi je ulepsao dan.Kako sam uspela da vidim,to je bilo cvece koje obicno ne mozete dobiti od nekoga, jer niko ne smatra da je dovoljno romanticno za poklanjanje.Kako su ruze precenjene,ljudi biraju nesto drugo.Jos da pocnu kupovati kako ja to volim reci "cvece iz basta" koje se uzgaja brizno i u malim kolicinama,svet bi bio lepsi. Em sto bi bakice imale dodatak u penziji,em bi devojke otkrile nesto lepse od ruze i celofana.

Ne,ne,ne,ne smem upropastiti ovaj blog svojim nezadovoljstvom.Bilo ga je previse u jednoj recenici.

Elem,prolazila sam ulicom i pored zenice je stajala neka lepa,visoka devojka ravne kose i leprsave haljinice i mirisala je suncokrete.Rukom je opipavala nezno latice,u isto vreme mirisuci ih.Kako je dirala te latice,shvatajuci kako su krhke i nezne ona je samo pitala koliko su i da joj spakuje ova mila zenica.Bas kao i novu haljinu gledala ih je dok je zena pakovala u papir.NE celofanski,NE novinski,u obicni smedji papir.Preko je uvezala masnicu,ja sam se naravno okrenula da vidim sta ce se desiti,devojka ih je jos jednom pomirisala i otisla.

       Zelim da poverujem da ih je kupila sebi,da ih je nezno ponela ka kuci,kao sto je isto tako nosila i svoju haljinicu.Ako je one velike zute,zuce,najzuce suncokrete poklonila nekom njoj dragom opet lepo,jer ocito da za nju to nije bio samo cvet,niti je bio samo suncokret.Ona nije bila devojka koja je kupila cvece da bi ih tako neukusno nosila gradom,ne ona je sa tim cvecem bila neko drugi ne znam ko...

Zenica koja je prodavala je bila sigurno srecna zbog prodaje,ali pitam se da li je pomislila na svoju musteriju.Meni je njena musterija ulepsala dan.

      Na kraju,jos jedan dan je gotov i ja pisem o toj devojci i njenom ili necijem tudjem cvecu.Samo se nadam da je na lepom mestu,sa puno vode,jer je prelepo,jer je kupljeno dok je dan jos bio suncan,dok je devojka jos bila odmorna i lepa, dok je prodavcica imala najlepse cvece u gradu i dok sam ja isla pevajuce pesme sa albuma  "Dnevnik jedne ljubavi".

Izgubljeni poljupci

          Gustav Klimt-"Poljubac", kako sam samo bila ocarana kada sam videla tu sliku.Toliko zute boje na jednom mestu,devojka rumenih obraza,pocrvenela od zagrljaja ili od stida?

Stvarno sam volela tu sliku,misleci da kada bi se prisnost crtala ona bi trebala bas ovakva da bude u sjaju,obojena,rumena,nezna..

              Onda sam procitala knjigu The painted kiss(Naslikani poljupci)od Elizabeth Hickey,ponovo pogledala sliku pitajuci se da li I dalje vidim tu istu prisnost.Priznajem malo sam razocarana sto vise ne gledam  sliku na isti nacin,mozda je to budalasto,mozda  mi se Emili Flege previse svidela,mozda ja ne mogu da priznam nacin na koji je volela Gustava...

            

     "Covek je nosio pohaban sirok sako I ruzicasti krasuljak na reveru.Nikada nismo videle    tako odevenog muskarca.Bio je preplanuo poput zene koja je prodavala sladoled. U jednoj ruci drzao je koznu torbu,a u drugoj nesto sto je licilo na kutiju za alat.

 Ne nosi sesir?-prosapta Paulina.

  Mozda je ciganin?,rekla je Helen.

Gospodin Klimt je slikar,rekao je otac kao da je time sve bilo objasnjeno: odelo.cvet,tamniji ten,smeh,sve.."

        Emili Flege je tada prvi put upoznala Klimta.Iz fine ali konzervativne porodice,krutog vaspitanja u kome je svaka zelja za slobodom duha bivala ugusena,prvi put u njen zivot krocio je stranac sa iskrenim osmehom i  stilom zivota kojem je ona iako mala i nezrela, negde u podsvesti tezila.

         Volela je da peva,htela je da bude glumica,ne slikarka,ali tog dana kada je gospodin Gustav usao u njihov salon da uradi portet kceri gospodina Flega,ona je imala million pitanja, ne bih rekla u vezi pribora,platna za slikanje,stafelaja,mislim da je imala pitanje, ko je zapravo taj Gustav Klimt,jer ako sazna o stvarima koje su sastavni deo njegovog zivota saznace I o njemu samom nesto.

Kako I ne bi! Potpuni neznanac,dolazi u njen mali deciji svet,gde se svaki pokret vreba,svaka rec ako izvrgne kontekstu moze biti neumesna,taj isti neznanac dolazi I pita je kako zeli da se namesti za portret,da svoju perfektno namestenu kosu raspusti i samo stavi cesljic od kornjacinog oklopa.

  " Svitalo je.Uskoro cu morati da se umijem ledenom vodom od koje ce mi se najeziti koza po rukama.Moracu da pojedem svaki zalogaj ovsene kase za koju je majka tvrdila da je najbolja za nas….Moracu da slusam upozorenja kako treba lepo da se ponasaam I prionem na posao.Moracu da stavim svoj ruzan filcani sesir,izadjem iz kuce dok jod suncevi zraci rasteruju jutarnju izmaglicu…"

    Krenula je na casove slikanja kod gospodina Klimta,koji niti je trazio da nosi filcani sesir,sedi mirno,niti da se trudi da bude sto umesnija.Trazio je samo da nacrta ciglu,ne kakva ona jeste(da bi zadovoljila ociglednu formu),vec kakvom je ona vidi.

Sloboda tu na dohvat ruke,samo treba da je zagrabi I na jedan sat koliko traje cas postane neko drugi.Da bude ona Emili Flege,koja slobodno povlaci crte,ona devojcica kojoj se dozvoljava da ciglu vidi na njoj svojstven nacin,ne bojeci se da je to mozda neprihvatljivo ili cak sta vise neumesno.Zasto tu slobodu da ne zagrli jako,prihvati je u najlepsem ruhu kakva ona zaista jeste,jer po prvi put u zivotu bitan je njen stav,njen pogled na svet,prvi put je bitno kako se ona oseca.

"Sada kada razmisljam on nije vise Klimt,vec Gustav.I sve cesce mislim na njega.Kao da  sam otvorila grudi I videla kako mu srce kuca…."

   Citajuci njene monologe,sve vise sam htela da je upitam dokle ces vise uzaludno voleti Gustava Klimta.Ona nije bila samo zaljubljena u  njega kao hodajuceg idola,coveka koji joj je pokazao novi svet kome je ona htela pripadati,njegov talenat,nacin na koji je slikao osecanja,nacin na koji je bojio sve prelepe zene koje je crtao,sa kojima je spavao potom,ona je OBOZAVALA njenu predstavu o njemu.

Na veoma fin nacin,sa prelivom od visnje I marcipanom on je toj slici doprinosio.Drzao joj casove slikanja,uvodio je u krugove umetnika Beca,upoznavao sa prelepim zenama I ljubavnicima istih.Hm,sa imalo strasti koja tinja u vama I vi bi isto prigrlili taj svet,zar ne?

Emili je bila jedna nevidljiva damica,koja je bila prepoznatljiva kao verna prijateljica Gustava Klimta,koja je u isto vreme i volela i patila, to je znala  ona ,Gustav i ljubavnice.

Medjusobno su se znale,trpele jedne druge,dok je Gustav iz dana u dan oblacio novo platno.

    Ovaj blog pisem ne da je krivim,ne mogu ni da je zalim.Ona je volela taj svet,ona je volela Gustava,na njima svojstven nacin emotivno je davala i isto dobijala nazad.

Prelepe zime u Beckim restoranima,hladni atelje,razglednice iz Italije,Francuske,vikende provedene na camcu gde bi oboje slikali,imali su i svoju klupu,imala je ona i svoje mesto u njegovom srcu.No gde je njena sreca pod suncem?

Postojali su tu i drugi muskarci,i drugaciji trenutci u kojima je mogla da nadje nesto drugo,nesto sto nece biti u oblicju Gustava Klimta,ona je to takticki odbijala.ZASTO!?

 U ime starih dana,u ime lepih trenutak koji  svaki put postanu sve bledji kada nadje otkopcanu haljinu na podu ateljea.Tu istu haljinu si sila,tvoji prsti su vezli svaki deo te cipke,cipke koja ce biti kasnije otrgnuta masnim rukama od razredjivaca,i perli koje ce se u trenutku rasuti po prljavom podu ateljea.Ne pitam te ni odakle tolika ljubav,to znam da moze svako ko imalo veruje,svako je posvecen,svako ko je spreman da da.Pitam te zasto,zasto patiti,stasavati iz devojcice u zenu, a biti zaljucen u ideal,jer pored svega prisnog i neznog on je bio samo to.

 " Ja nikada nisam predmet njegovih razgovora,niti sa njegovom majkom.Ja sam deo njegovog zivota I ne zanima ga zbog cega,niti na koji nacin."

"Ona ne treba da zna,ne sme da bude povredjena”,bilo je sve sto je Gustav mogao da kaze.

   Kasnije je dosao rat,ljudi su bivali sve siromasniji,platno je bilo sve skuplje,perle,svila iz Francuske su bili nedostupni sve je gubilo sjaj pa i njene haljine.Nije vise bilo lepih dama Beca da ih nose,jer je i ono malo od velikog Beca nestajalo.

    Gustav je preminuo od infarkta sa njenim imenom kao odpozdravom- sa smrcu ju je vezao za sebe.Sahranila je njega, pa sestru,za sestrom jos jednu sestru.Becki krug umetnika se rasuo po svetu,vernici su ostali da sluze proslosti i onom sto su imali.Ona je i dalje ostala ona Emili Flege,kao onog dana za kraljevsku povorku kada je upoznala Gustava,misleci na ljubav koje je mozda mogla biti njena, a opet ona to nikada nije ni bila.  

     Krhka,u zuto obojena,sa tepihom od cvetica i devojkom koja kleci na litici rumenih obraza polozenih na muskarceve ruke.Gustavove,volela bi da pomisli.

No,ni sam Gustav dok je slikao" Poljubac" nije zeleo da prizna da li su to njegove ruke,ne definisuci muskarca je mozda mislio da ona pripada nekim drugim rukama.

Ne priznajuci,umro je.

    Ostavljena si u po’ reci Emili,sa tuznim saznanjem da na slici to skoro nisi ti, vec samo tvoja osecanja koja si odavala u ko zna cije ruke.