Svake večeri u pola osam prihvatali smo poraz

Svake večeri u pola osam, nakon kupanja, moralo je da se ćuti.
Ćutalo se na predsednikovu reč, na inflaciju, na privatizaciju, na gelere zalutale po njivama oko Fruške gore, na svinje poginule u ratu andjeoski milosrdno preskačući tradiciju klanja.
Ćutalo se jer je tako red nalagao da spiker ima poslednju reč u kući. Tada je cela porodica bila u redu sa tim da se ćuti u kući i miš iz špajza je prekidao načinjanje brašna.
Ćutale su komšije preko bašte što moraju da kradu nezrele breskve od nas,
Ćutali smo mi pred njihovim gladnim stomacima.
A bogami, naših 30 zečeva je posebno zaćutalo pridržavajući se zaveta "kako na zemlji, tako i na nebu", da neće progovoriti o otrovanoj kišnici koju su popili.

Svi pošteni od familije do komšiluka, dogovorili smo se jedne večeri u skloništu uz petit i step sok, da ćemo da ćutimo.
Naselje ćemo obnoviti, svetlost u kuću ćemo uneti, plazma TV će doći iz Kine(to se nismo brinuli),
a kako ćemo se smejati, po ruci maziti, nekako se nismo dogovorili.
To nove ćutanje koje je došlo za nama( ovaj put ne samo uz dnevnik i " Bolji život") pripisali smo šećeru, bendžosu i lošoj rakiji.
Neki su pripisali noćnoj nesanici, zbog dece napravljene u ratu. Ljubav se vata u doba NATA, dragi moji!
Umesto dnevnika, sada pikamo serije moji roditelji i ja, ćutimo i dalje, oni kažu zbog penzije, ja kažem zbog ljubavi i fakulteta.

U zečeve ne verujemo. Komšije ne veruju u okupljanja. Ja verujem da smo se nekada više smejali, ja verujem da je Fruška gora nekada bila plodnija.
Ja verujem u sva ta naša ćutanja.

Mrak

Za jednu noć ja te ludo volim,
za jednu noć ja te posramljeno sanjam,
i dok svetla zagušljivih hotela
probijaju se u tmini
koja čuva izdane i uplakane,
ne prestajem da pratim zvezdu
tvog malog neba
koje se od punine prostora
ili nedostatka lepšeg polako gasi.

Tvoje nebo i moja odanost,
bili su prostranstvo trnova,
đula, pomorandži,
i da je sve to u nas moglo stati i postati,
ne bih te tako često tražila
i bdila na dalekim tobom
u želji da ti samo još nešto
kažem.

četvrtkom,noć

Ja to tako sve uradim sa svojim život na jedan dan;

kupim blokče radosnih korica, kažem sebi kako  pišem iz početka.

Poruke se neće odnositi na tebe, tebe i tebe ljubavi moja,

onda prespavam i sve se sruši.

Ujutru sebi kazem: Sredi se, kao da nije bilo ništa!

dobro se okupam, malo naglasim obrve, to mi daje neku zbunjujuću radost na licu,

i nastavim tužno u dan,

nebrojano puta završavajući večeri na obrnuti način od spremanja

Te sebi zadam vežbe koje treba da me telesno zabave,

pa da zbune, i zamene nezamenljive zagrljaje koji me čine živom

Dodjem tebi majko,

i tebi pusti grade,

puste ulice,

reka koja diše moje puste snove,

i ponekad(ne, gotovo često), te se setim

kako paziš i ne daš mi da hodam sama

i brojim svetla na ulici, i ljude koji se vole

a zaboravili su gde je sve to nestalo

i gde odoše godine radosti i poljubaca

i što sada samo osta osmeh u ime starih dana i ćutanje.

Ono što je ostalo od mene i tebe, tako je dobro ušuškano,

kao dobro staro sećanje svih onih Drugih

što žive radosnim, prekrasnim, užurbanim,

nedorečenim životom,

koje kada bi otkrio

ne bi bilo dovoljno ni pesma da se napiše

toliko malo ljubavna kao ova moja

 koja je trebala da bude za mene i tebe,

da ne kažem Nas- to ne bi izdržali ni MI, a ni ONI.

Sadašnje

Što smo više davali, više je odlazilo u nepovrat- pogotovo u noćima gde samo ludaci i izdani ostaju budni, čekajući davno prošlo vreme da ih podseti na nedomišljenu  budućnost....

Prostora je malo, a mi bezdušno stasasmo u njemu

Nedorečeni smo i u objašnjavanju postadosmo prazni,

Nedoživljeni, sluđeni tuđom zbunjenošću,

A našom nevoljom koja nam ne da dalje od nas samih,

te ukočeno lomimo i ono malo što je ostalo sigurno,

ušuškano u našoj dobroti u koju verujemo-

Dokle je ima, biću Svoja, biće nešto i za tebe!

Ali ja ne znam kako da ti objasnim to nešto što je ostalo,

A da se ne posvađam sa sobom i sa svojim principima koji su me

U sto godina samoće čuvali, nežno me pratili u jutrima koja dolaze

Love song for my Mom

Nikad ti više neću reći reči koje bi mogle da te zabole,
koje bi mogle da unize tvoj pogled kada me zabrinuto gledaš.

Čuvaću tvoje reči za neke lepše dane,
kada ćeš me učiti lepotama života
štedeću ih od galame kada se bojiš,
da ću otići na pogrešan put
i kada kao izgubljeno pokislo kuče
vraćam se k' tebi u krilo da me beskrajno,
uplašenu voliš.

Pišem ti ovu pesmu mama,
u sred nedođije,
bez ijednog umilnog glasa
koji će tiho, polako,
odmereno kao ti da kaže
sve što ponekad i sama znam,
ali ti dozvoljavam da mi strpljivo sričeš.

I stojim sada nad papirom
pokušavajući da prizovem sećanja,
i želim da ti kažem,
da sročim, na ovo malo mesta od papira,
sve reči koje smo uputile jedna drugoj,
pogleda koji su bili samo naši,
i neka ovo ostane nezavršena pesma Mami
koja je tamo negde i spava,
u spavaćici davno poznatog mirisa,
sigurna da sam dobro.

A ja ne mogu da završim ovo, jer moja odanost tebi se i dalje nastavlja.

Dve priče za kišni dan

Bila je to 2013. godina, kiša je napolju padala, ljudi su se stisli kao životinje i čekali da odzime u sred proleća. Autobusi su bili mokri i  kaljavi, harmonika je prokišnjavala  i oni što su sedeli pored prozora nisu gledali kroz i u svoj odraz u njemu, već u kapi koje su polako padale u autobus.

 Imam utisak da su ljudi polako počeli da žive svoje živote u njemu. To je tih 20-tak minuta koje možemo posvetiti sebi ili  nikom. U velikom čudu koje je pokrenulo svet sastavili su se ljudi na jedan novi način koji neće učiniti nijedan sistem, i nijedan poredak stvari.

Ulazili su ljudi iz predgradja, iz škole, sa groblja, deca sa punim torbama što ih roditelji poslaše u veliki grad da tamo šire mirise sarme  sa kolenicom iz domaće proizvodnje.

U autobuse ulaze ljudi praznih stomaka te im smeta sarma, i miris kuvanog kupusa na kaputu- smeta im, i u sebi se smeju deci sa torbama što pevaju: “ Big city life, try to forget mine”. Na kraju u tom istom autobusu svi postajemo brojevi lične karte i prebivališta po iznajmljenim stanovima onih koji će da nam kažu da smo se opet ogrešili o državu, i naplatili nam kaznu što tupo gledamo u kapi koje izlaze iz harmonike.

            Dobro je što svako ima svoju stanicu,  i ta stanica ima  ime, da ljude podseti gde će uvek da se vrate,  gde će se naći u gomili, gde će moći da kupe sveću( koja teško da se pali na ovakvom vremenu), no moći će položiti latice na hladni mokri mermer i prozboriti koju sa ljudima koji ćute.

            Ptica na krovu teška od punoće svog tela da poleti, kljucala je poslednje tragove ‘leba što smo krišom istresle na komšijin krov. Dobro je što smo to uradile! Došla je iz dalekih krajeva, obnovila svoje perje za sunce koje se u njenoj glavi meri nebom,  a ne gradovima gde padaju kise, gde kada se natope kaputi osetimo svaki kutak belog grada  u koji  dolaze ljudi  sa novim štrikom, peškirima i pidžamama nešto pokušavajući.

Ptica je letela s juga do ‘vamo da jede  glistice, ali neće ih biti; pecaroši će ih uzeti da upecaju ribu jer je nisu dugo jeli.

Dobro je što smo ‘leb istresle sinoć, večeras smo htele griz, hajde da jedemo nešto sa ‘lebom. Kada nam usta budu prepuna otarasićemo ga se prospeći ga na krov.

Ptica je došla sa juga u veliki grad, gde mrvica izgleda ima samo po krovovima, sve ostalo je asfalt, sve ostalo je kaljav autobus, sve ostalo je prokislo.

trag(anje).

     Tragovi koje ostavljamo uz put, uz put tebi i meni za podsetnik kažu da je pusto čekati stvari koje su veće od nas samih. Kotrljaju se po ulicama, gde mnogi gaze u bezdan  i prenose poruke kukavičluka da nismo jači, da smo uplašeni dogmama o velikim ljubavima koje su za nas smislili najslabiji.

Verovanje, vojevanje za Velike pobede od kojih peku dlanovi na koje se dočekaš uplašen, miluju nepojamno usnulo vreme koje je odavno prošlo.

      Napipaj u mraku najveće opasnosti koje je vreme pronelo kroz sve tvoje živote i izvadi, izvadi ih iz mraka i  pruži  ih ka vrtlogu vremena, neka polete, neka te potom objasne, neka te za mene vole i sačuvaju.