(ponos) odnos

Pričala sam ti tata prvo o probušenim loptama i šarenim hulahopkama kako mi trebaju, a sada se više ništa ne može kupiti.

   Vidi me tata, dobro sam zapravo. Dugo nisam pisala, jer nisam znala šta treba reći, kome reči uputiti, kako prići plašljivosti. Beskrajno uplašena u zurbi, govorila sam i ćutala u isto vreme, nerazumna za sebe, zbunjena pred drugima, zaboravljala sam na svoje male korake.

Vidi sada tata! Sedim na šestom spratu, sunce je napolju i veliki prozor imam kroz koji ulazi svežina mog zakasnelog jutra, jer sam previše lepo spavala. Sanjala sam kako piškim po sebi, Google mi tumači sa rečima: Ne treba terati dete da brzo izađe iz pelena.

Ne znači mi to ništa, rastem, katkad mi treba oslonac o tebe i mamu jer ste vi moja mirna luka, ja sam vaše dete koje mora da poraste i nabaci životne mišiće i za dane sa malim prozorima, ali i za postignuća poput velikog prozora koji mi je trebao.

Ja sam vaše dobro dete. Ja sam Vaše crno pače. Vaša  crvena i narandžasta glava.

Dobro sam, opet sam dobro, i ko zna možda ovo potraje sve do sutra, ali ne bojte se za mene danas. Danas je sunce, ješću, možda neću otići na fakultet jer mi je previše lepo. Sutra kažem, možda odem na fakultet, ispričam se sa Vama na Skajpu  više nego obično jer mi danas neuobičajeno nedostajete. No to je sve zbog onoga što stalno imamo, ne zamerite mili moji! Vi ste moje Veliko V, sa Veliko V kažem ono najlepše Vama!

Sećanje

Mirisao je njene vlažne peškire, i vlasi  svilene kose koja se skupljala u četki. Šargarepa ga nije podsećala na djuveč,već na njen šampon kojim je prala kosu, i  njenu potrebu da tako stara od preostalog šampona pomešanog sa vodom pravi balončiće. Sve one njene pomadice,smatrao je suvišnim,suvišnim na njenom licu. Kada bi posle kupanja došla u krevet, on bi obema rukama uzeo njeno lice i udahnuo duboko. Ona bi rekla,vidis kako lepo mirise ova moja krema-kamilica je u pitanju,on bi se nasmesio i rekao ne, vidi kako lepo mirise na tebe.

 Udahnuo bih svaki tvoj miris,u pore da mi se uvučeš,da mi zasuze oči od tvog šampona, kada bi to mogao,cuvao bih se i posteljine, vode, mislili bi svi da sam lud,da sam fatalista,a ne bi razumeli da sam te ludo voleo.

jednačina.

Da se osećaš tužno kao ja, ja kao ti,plus i jednako mi,
da varamo sebe i druge,a drugi nas,
da je prošlo vreme i da je sve drugačije.

Da smo lakši, da možemo pobeći od zidova koje gradiš kada ruke širim ka tebi,kada sežem više od one ljubavi koja mi je ruke stvorila. Ti i ja. Puta ovo sada,podeljeno sa onim što izgubimo kada isključujemo  jedno drugo, implicira da ne znamo šta se sabira i oduzima jer smo  nevešti, propali talenti za Mi, kao prostu jednačinu koju bi posvećeni s lakoćom rešili.

U čast proleću, u čast devojci sa milionzilion šarenih boja

Ustaje u šest ujutro, sa njom ja ustajem oko osam.
"O čuda"!
Jede proju, i ne prihvata ništa manje.
Neki bi rekli potpuno improper,
a onda, kada malo bolje protrljate oči,
vidite hiljadu boja.
O, hiljadu tufni,linijica, ptičica, i ostalih zverki
po njenoj košulji, helankama, neka zalutala i na haljinici
kada odluči da je pravi dan za devojčice.

Otpije gutljaj piva i kaže: " Devojčice jesi ti normalna?!",
idemo na selo da gajimo heljdu, pogledaj ove lude ljude iz gradova.
Onda dobijete jedno gratis tapkanje po leđima,
čisto da vas osvesti, jer joj to prečesto uspeva,
i onda vidite da je odabrala najluđi lak na svetu,
koji jedino i samo tako može da se nosi na NJENOJ jednoj ruci
i nikako drugačije.

Uz nju se ide pešice, u korak, ako ga uhvatite.
S njom sedite na klupi, u proleću, na reci i u parku,
možda je sretnete, a ne pomislite ništa,
a možda joj se mnogo svidite, i ona će primetiti
vaš sjaj, vašu posebnost, i onda HOP-dobijete lagani osmeh.
Onako lep i damski.

S njom možete da psujete, mada retko,
jer nema potrebe.
Smejte se, ljudi smejte se!


Njeno ime počinje na J,ali ja neću staviti tačku pored jer se ona uvek nastavlja!

Jutarnja.

    Misleći kako je odlazak vezan za onog drugog,  ponekad nismo dovoljno jaki da ostanemo zbog sebe.
 Ona ljudska zadrtost, pomešana sa malom dozom posesivnosti ne dozvoljava nam da skuvamo jednu kafu i napravimo jedan sendvič. Uvek volimo više da potrošimo na druge, a dobro napunjen sendvič je samo i dobro napunjen stomak onog drugog-to je sve.

Slogovi

  Baš sada razmišljam o upotrebi reči.
Upravo sam završila obnavljanje. Umorna sam, jezik mi se nalomatao izraza koje je neko drugi rekao, reči koje njemu i nekom tamo znače, a meni predstavljaju nabacana slova koja sva sreća ograničava linija, a na nekim mestima i kockica(nemam više listiiiiii)!
  Tim rečima želim da postignem nešto-put je dugačak. Mogu da ispadnem mnogo pametna i vredna, mogu da ispadnem prava glumica i prava glupača, a tako prosto izgledaju  reči na papiru i  stvarno nemaju nikakvu funkciju dok se množe po istom. Tek kada ih kažemo glasno, damo im boju, karakter, neku apstraknu mimikriju koja ide u  korak sa našom artikulacijom, reči počinju da ZNAČE.
Koja je Vaša omiljena reč?
Ljudi tetoviraju engleske, latinske reči , a mi imamo tako divnih  reči na ovom našem  jeziku. Recite samo naglas: Mir, Oluja, Sunce, Mraz, Bubamara, Zima, Lice,Spavaj...Mogu još tonu reči da smislim gde nije bitno poreklo reči, nego njihova zvučnost dok ih izgovaramo, dok ih slavimo i obelodanjujemo osećaj ili pak emociju koja ide uz nju.
    Reči koristimo da dočaramo koliko nam je lepo, reči koristimo da lažemo, povredimo, pohvalimo. Hoćemo jednom zaćutati i  pomisliti da je red da ćutimo? Ćuteći, same reči znače više, i nema potrebe da se objašnjavamo. Naši umitni znaci pažnje, posvećenosti, govore: i sunce, i lice, i nađi me.
   Ona tišina što se rađa na početku dana, i pomiruje se sa nama uveče, jeste naš žig, naša tetovaža, obeležje, da na kraju ipak smiraj govori nešto više, da reči služe za neke druge momente i ljude, a sa nama i u nama sve prestaje. To nije sramota, to nija ispraznost, to smo i dalje mi, mali i neponovljivi,prećutni i divlji.

Lepe misli

Danas su dve devojčice u gumenim čizmama, poznate marke za izradu guma,ćapkale po baricama.

Ukaljale su te prelepe čizmice, prelazeći razdaljinu od kuće do srećnijeg mesta.

I nije važno što su čizmice bile bušne i njene hulahopke mokre, jedna je kupila kokice za svoju simpatiju i sebe, a ova druga je čuvala sećanje od juče- od onog baleta u dvoje.

Danas je umesto sreće, sve ostalo pokislo van kišobrana.

Podnošljiva lakoća postojanja

Nisam prvak u brzom ustajanju,
neretko mrzim jutro.

Nisam neka vešta osoba
u oblačenju, brzom pranju zuba,
i onom: idem brzo pod tuš.

Ne letim na prevoz,
već polako peške uzbrdo.

A onda, čudesno,
preplavi me osećaj postojanja.

   Dvoumim se. Da li je katkad reč o (ne)podnošljivoj lakoći postojanja, je l' to obaveza kao i svaka druga-opstati?
    Ujutru nisam naoružana mehanizmima opstanka, uniformni stil "furam" posle jedanaest. Zato neretko mrzim jutro, mrzim ljude koji su već u svojim sakoima. Još juče su  nafiksali svoje cipele koje svako jutro lažu isto svojim sjajom. U jednom tako prozirnom jutru,okupanom u sjaju, svi neprozirno lažu; i kupuju male perece, i neke stabljike od testa, jer kako se ono kaže: " Žive brzo, a hrane se lako", a ja pak razmišljam bolje punog stomaka. S perecom u zubima,nikako musavi, lažu me svako jutro. Kriju se iza akt tašni, dugih telefonskih razgovora u osam ujutro. Zaboga, kome se još žustro priča  tako rano! Ja prolazim pored njih(kako mi prodavci čestitki kažu tužno i namršteno), i već vidim da će posle tri ili pet, mrzeti ceo svet i svoje cipele koje će samo baciti sa nogu kada dodju kući,a potom će se izvrištati u jastuk.
    A ja? Ja tek tada krećem sa danom. I dalje sam namrštena jer moja "lakoća postojanja", i jeste u tome što ne postoje oko mene veliki trgovi, već uzane ulice koje predstavljaju samo put do nekog odredišta. Ne stavljam naočare jer je tako bolje za moje umorne oči, iako mi uz novu majicu "čuče"sjajno.
    Na kraju, nisam ja tamo neki mizantrop, samo ne volim lažno sveže ljude, i ne volim njihova jutra nespokoja,  nesigurnosti i tuge. Draži su mi umorni, jer su onda isti kao ja ujutru.

1,2,3,1

Pravimo male korake ti i ja, kao da se igramo školice. Nacrtali smo naše kockice, u kojima se krećemo i na jednoj nozi smo nesigurno krenuli da se igramo. Bacili smo kamenčiće, čiji će dalje otići?

Lepo je vreme, hajde da se igramo po ceo dan. Znaš kako kaže umrli pesnik: "Proleće je kiša poljubaca", lepo ćemo se obući, nikako nećemo psovati, možemo posle na sladoled-nemoj pre,neću da ti bude muka,pogrešno ću sve shvatiti koliko mi se sviđaš.

  Nemoj samo da "zapljuneš" igru, da ne bude: Ko prvi srce mrvi. Ja ne znam tako, smotaću se,zabrojati, oderaću hulahopke..

San

Svi smo smešni dok spavamo,
dok sanjamo,
dok hrlimo ka dubinama i nogama uranjamo u vruć pesak na moru.
Dok lovimo jata ždralova,
dok se penjemo ka vrhu Kilimandzara rumenih obraza
i krilima labudova prelećemo jezera i okeane.

Mali ljudi, i njihova veeeeeeeelika nadanja

Svi smo mi neponovljivi  dok sanjamo sebe i druge u dugim pustolovinama sna.

Riznica

Često želim da ti kažem:

Ti si moja zlatna misao,

ti si mojih hiljadu ždravola od papira koji donose sreću.

Ja zamislih želju, na uzburkanom moru

ja dotaknuh površinu ponora

ja propadoh kroz isti.

U mehurićima vode koja me je davila

živela sam svojih hiljadu života

no, znala sam da gubim samo  jedan.

Prizivala sam ljubav,

prizivala sam ruke koje će me izvaditi

i položiti moje umorno telo na topao pesak.

Onda naglo udahnuh kao da je prvi put, nisam ni sigurna više kako je to izgledalo. Danas čuvam taj zaborav u mojoj maloj riznici postojanja. 

Dve negacije,u Ne (ne)stadoše!

Ja ne mogu da ti govorim o sreći, jer neke sreća manje hoće
Ne mogu da ti govorim o istoj ljubavi, jer ne rastemo zajedno u njoj
Ne mogu da ti pričam o sobi sa četiri kriva zida, jer sam obično sama u njoj.
O proleću tek ne mogu, kao da pričam o davno umrlim bogovima koji slavljaše za druge ideale lepote.
Ne mogu, jer mi se može da blebećem na sva usta o tome kako dane i sate propuštam bez tebe.
Dani u čekanju, čekajući odoše.

Ne mogu da ti pričam o svetlima, jer smo izgleda sijali samo u mraku.
Nema više tu šta da se kaže. Kada gubimo, gubimo kao najveći kockari na svetu; brzo je i bezbolno u prvi mah, misleći da se malo bogatstvo u ruke opet može brzo vratiti.
Nema tu nekih dubokih misli. Premalo u nas stane da bi se izgleda na velika vrata kajali.

Sam si je smo ste su!

    Nikada ne možemo znati kada je trenutak, a kada kraj za nas.Da li dovoljno vidimo ili smo uveliko oslepeli.
Ne možemo znati je l' dišemo, ili smo tek udahnuli. Stojimo li na kraju litice, il' pak već poniremo ka provaliji.
    Ostaje nam da živimo, živimo, da levitiramo sa našim teškim telima koja nam daju oblik, pokretima koji zauzimaju prostor i našu stalnu nespretnu želju da se održimo.
Da se održimo dovoljno živima ili da se održimo dovoljno usnulima, jer nemamo hrabrosti da odemo?
Teško je napraviti korak napred, ali i unazad. U prostoru ostaće trag. U vremenu, praznina?

Plaže su okej!

Moje malo telo koje trpi
sve zbog tebe,
sve zbog sebe,
ništa zbog nas.

    Možeš početi ponovo u prostoru osećati me blizu, u nekim lepim delovima sveta na belom pesku. Ja neću  moći da ležim tu sa tobom,da zajedno zakopavamo noge u pesak,jer smo se odavno zaigrali.Zakopao si me u pesak,do glave, i otišao po sladoled. Mene su pojele bube i komarci,i mali puževi su napustili kućice na mojim dlanovima.Čekala sam te,jer su dečije igre bezazlene.More je nadolazilo i povlačilo se,ja sam se zabavljala pevajući sebi i slučajnim prolaznicima na uvo, a tebe dete nije bilo.
   Otkopaše me nespretne ručice...Ne znam, možda je vreme za nove igrice, javi se kada se vratiš od sladoledžike.

Ptici.

   Treba stati u ovom trenutku. Pišem,jer želim da se secam; no bojim se da ću  ga prikazati previše prozaično.Možda je moj rečnik previše štur za ovo što vidim, i osećaj veći od reči koje se kotrljaju po papiru.
   Nedelja je popodne, prošao je ručak i svi su se podredili svojim obavezama. Rade male stvari u svojim velikim svetovima i srećna sam što svako ima po neku radost samo za sebe.
U kuhinji mi je najlepše, jer postoji prozor kroz koji gledam u prirodu koja se smirila,ali samo naizgled.        Mačka je iskočila i naterala me da napišem ovih par redova.

 Zbrkanih misli,podstaknuta neočekivanim pokretom setih se Mešinog : " što smo živi i što se volimo". Na našoj letnjoj ljuljašci gledam okačenu kućicu za ptice. Unutra je drvena ptica crvene boje, nema nikakve živosti u njoj( pogotovo ne sada). Kupila sam je pre par godina u nekoj kineskoj prodavnici. Od šperploče, sa nekim nepreciznim rezbarijama i bambusovima štapićima, koji se evo neprecizno  ljuljuškaju nošeni pokretima.
Prekriven snegom, kavez,i  ptica unutra..Dok zurim u taj predmet ne znam šta mi je toliko dovoljno na njemu. Bez sjaja,ideala lepe rukotvorine,on je i dalje nešto što utopljava metalnu ljuljašku,kolica za drva koja su tu pored i dan koji ce polako postati onaj sledeći.
Kakav apsurd i ptica koja  ne može da poleti!
Možda ću nešto više moći da kažem kada se sve počne topiti i natapati kavez od šperploče. Svi će reći: " Kakva ružna kućica i   crvena ptica koja ne pripada ni jednoj vrsti". Pitam se, u čemu se krije ukras kaveza primitivne lepote i proste simboličnosti?
Sakriven u dubini snega, on čuva dan kada sam ga kupila, i odlučila da ga stavim napolje,misleći da može proći vreme, da će se rasturiti od kiše, i upariti od sunca, te da će ptica ni jedne vrste postati slobodna.
 U prilog ptici i jednom belom danu, ne ispunih misiju. Danas nije taj dan, ili ja nisam taj čovek?

Novi.

     Hajde da se vozimo bicklovima, i probijamo kroz suve pahulje,da nas ljudi gledaju kroz prozor i na staklu     crtaju srca. Kao što ja to sada radim, i zamisljam kako bih tako s tobom mogla po vascele dane.

      Mislim da sve što budemo srećniji, pahulje će biti veće, da će topiti one suve delove moje kože od pogrešnih  stisaka, ja cu plakati od sreće,okretaću sve brže pedale da te pretknem uz veliki osmeh jer je tako zabavnije. Sneg će jos jače padati, i ovaj ludi svet će opet biti sebi svojevrstan ringišpil.

Pa da se lepo izgubim u tvojim očima, i pripišem to snežnom belilu!