a,ako...

Ne treba mi puno, da znam kada je dosta,
kada da si preko mene dosta puta prešao,
i rekla sam dosta, i rekla sam da me boli,
i da jedeš ono malo želje u meni, no želje se lako daju,
a ja ti kažem dosta, a ti bi nešto veće od mene,
da me nadvećaš, ako ti ne ostane ništa,ako se ne najedeš.

pesme,pjesme

Voli me svake nedelje posle mog rođendana,
Voli me sa prvom kišom

i mojim uzdahom

Krhku me ne ostavi u gradu ljudi
Pronesi me u pogledima,u zagrljaju,
jer ja ostajem isto onakva darežljiva,
zbunjena,zavarana pred tobom
dok  stojiš i postojiš sa mnom

Zamisli me,u trenutku kada osetiš da su svi sami
kada osetiš,da može proći vreme,da može biti loše
da stvari mogu ostati samo onakve kakve jesu


Dozvoli mi da taknem tvoje nepojamno
tvoje skriveno,davno usnulo osećanje
koje si ostavio u večeri magle,
u odlasku,u nikada ponovljenom.

Da,ako!

  Da te osvežim u sećanjima-naškodila bih zaboravu.

  Da zaželim da se vratiš, nikad da ne odeš-naškodila bih prostoru u kome smo nestali.

 Da te prekorim,i psovkom oteram u nepostojanje-naškodila bih usnama koje su lepotu za tebe sricale.

      Šta ostade,a da je veće od prekora?

Ja čuvam reči,nežne prideve i priloge prošle, koji se mešaju sa svakim novim danom koji kao da je ostao onaj, jedini i onakav.

Što ti se po hiljaditi put vraćam,i što raspolažem sa hiljadu i jednim stihom kojim bih na isto toliko načina mogla da ti kažem koliko mi nedostaješ.

To su ostale najlepše pesme šaputane u tvoje ime,govorene tebi koga nikada nije bilo.

Zar  u zaborav da bacim vekove poezije-u tvoje ime?

Zar da pomislim da svi oni i onakvi tanani stihovi ljubavi udahnute, nestanu sa poslednjom koricom zbirke,a da tebi nije dovoljno da se jednom  pojaviš pre vremena,pre mog očekivanja i jednom da mi ispuniš pogled. Daš  značaj svakom stihu koji sam kao dete koje uči slova bojažljivo sricala?

  Šta ostade,a da je veće od prekora?

Ono tvoje poklonjeno “Umeće Ljubavi”,koje si loše čitao,pa mi fino pokazao koliko je tvoje neumeće veliko.

Onda ostaju reči moje, tebi upućene,koje su veće od prekora,koje znače više i reči koje tebi uzalud i suludo posvećujem.

Dugo se one tako zbrajaju sa papirom,i služe prelistavanju i prenošenju s ruke u ruku.

Sada ih čitam glasno,neka polete, neka odu u sumrak u kom su nastale.Neka moje priče o tvom plavookom pogledu ostanu zarboljene u njima i u onoj sobi koja gleda ka dimnjacima fabrike koja je propala kao i mi.

Od prekora je značajnije i to,sto pronosim poglede kroz tudje sobe,tražeći pogled koji je ostao u onoj maloj sobi  u kojoj sam upakovala sebe  i sofu gde sam ti sedela u krilu.
    Posvećujem joj tvoj kraj.

    Zasladi joj pogled i utopli vidike.Da jednom i ona može da opiše mesto koje je veće od prekora i od mog pogleda ka tebi,dok smo sedeli u sofi koja je bila premala za nedodirljivost,koja je bila premala za nas dvoje.

Nasleđe

         Pogledah kroz prozor jedne kafane tu u komšiluku..

Naravno,stalni gosti i njihovi isti izrazi lica.Medjutim,iznenađenje je bilo videti da kroz oblak dima od motanog duvana i “Drine”,sede petorica dečaka.

        Sedeli su nogama ne dodirujući pod,ruku oslonjenih na karirani stoljnjak sa plastičnim drzačima na uglovima.Ozarenih lica u oblaku dima,i u perjanim jaknama većima od njih samih,sedeli su radosno pijući sok.

        Preko puta njih bio je  verovatno deda ili uja i njihov prijatelj,dok tate sede kuci čekajući svoje sinove da im ugrade neke druge vrednosti.

         U celoj ovoj kratkoj sceni,setila sam se moje mame koja je uvek komentarisala da decu ne treba voditi u kafanu, nego u biblioteku i pozorište.

         Deci je mesto  u biblioteci,ali i u kafani.

Znam,nećete se složiti sa mnom,no ja cu pokušati da iznesem svoje mišljenje koje će ličiti  kao neka za i protiv forma,a vama kako ugodnije.

   Nešto o kafani:

Kafane,birtije,salooni,krčme-od volje vam.

Raznih idejnih rešenja za opremanje tu ima. Od golih teta,loših kolaža,prljavih stoljnjaka,staklenih i "Marlboro" pepeljara, sa  venitlatorima na plafonu, gde se sva žar krije u konobaricinom malom prsluku i starom masnom radiju.

   Meni je oskudan.

 Raznih rakija(da ne kazem etanola  različitih ukusa),nesto vinjačića,pivo jednog proizvodjača,i po koji gusti sok od breskve.Šta će te više;to je taman za sve uzraste.

   Postoji i Tv sa jednim kanalom.Pilji se u jednu tačku-pardon,u Tv i njegov jedan program.

   Šta će tu dečaci?

Pišući ovo ćujem svoju mamu: “Eto deci je mesto u biblioteci”…šššš,nećemo o tome.

     Na podu jedne kafane pisana je pesma koju deca uče u školama(ima je i u biblioteci, mama).Ovde su nastajale priče, ljudi su u kafanama obećavali zemlju,pružali ruke u ime pomirenja,razbijali flaše o glave u ime ljubavi, u pijanim očima tražili nove snove o zemlji koja je izgubljena,nerado se sećajući kako su u vreme za kojim pate mogli živeti život van nje.

   U kafani se može pričati o prošlosti bez ličnog osećanja krivice, jer sećanja stoje u vazduhu lenjo se mešajući sa isparenjima izgubljenih.

     Deda će odvesti unuka u kafanu da  mu pokaže kako se može sećati uz pivo koje je donelo novo vreme.Kupiće ga novom valutom,u novom pakovanju,a piće sa starom gorčinom.

     Dete će gledati u izraz lica svog dede,veselo se smeškajući kako njegov deda izgleda isto kao i svi drugi u kafani, biće srećan što su svi slični i što svi piju istu uspomenu.

       Što deda priča o tome kako je išao za Italiju da kupuje jeans i kafu, kako je onim “Stojadinom”što stoji u garaži išao do Trsta.

         Po završetku priče on će prekrstiti noge,kucnuti jednim pa drugim prstom o sto i pogladiti se po žutim brkovima.

           Šta je sa detetom? Otpiće sokić,raskopčati jaknu,pogledati u dedu i pitati se zašto sada prazno gleda na suprotnu stranu.Deda je živeo od svog rada,bio je pošten,učio je tatu istim tim vrednostima,imao je priliku da ode ali nije želeo jer je ovo njegova OBEĆANA zemlja.Zašto onda prazan pogled?

          Zašto,pitam se i ja? Govoriću u ime detetovih srećnih očiju,pokušavajući da opravdam pogled.

           Ovo je zemlja gde se sve na kraju  zbraja u prošlost,gde se stare ideje pakuju u modernu ambalažu,gde se veruje da možemo biti bolji i jači ako verujemo u budućnost,a ulažemo samo u sadašnjost i privremenost.

          Tako rastem i ja,i vi i to dete koje će za par godina izaći iz kafane sa društvom, shvateći da vreme stoji u nama,da  smo utamničeni koliko i naši dedovi, pa i očevi.

Da nas uče po principu:"Gledaj svoja posla",te da vidici ostaju samo u okviru naših oskudnih iskustava i tuđih uputa.

            Ovde branim dete koje će sve ovo spoznati,koje će popiti za par godina isti taj vinjak u kafani iste tradicije,ali da će na podu ležati pesma o tome kako smo jači i bolji zbog naših novih pobeda i težnja koje su merljive i ravne bilo kom trenutku iz istorije koja se piše i prepričava.Koja se lenjo valja u ustima i meša sa ukusima učmalosti.

           Govorim o detetu koje će upočetku nespretno sricati slova svoje budućnosti,koje će biti svedok novog učenja o zemlji koja postoji,a ne zemlji koja je obećana.

           Detetu je mesto u kafani i u biblioteci.

Samo je razlika u tome, da li se istina krije između dva papira ili u praznom fraklicu.Razlika je hoce li se  učmalosti dati novi predznak tako  što ćemo okrenuti novi list ili  novu turu.

Polako.

      Ti grizeš moju želju,te grizeš moj pogled i odraz u očima se pretvara u  staklastu izmaglicu.

         Izgubljena,stojeći u sobi okružena elementarnim stvarima,tražila sam tvoj otisak na nekom od njih.

Proverila sam policu,ona je bila puna prašnjavih knjiga koje su svedočile o porazima, beskrajnoj sreći, egzistenciji i pogodi šta;nisu mi pomogle.

Puko te tražeći,pomislih na kraju da ti možda i nisi bio deo ove sobe, u kojoj se vrtim,tobož tražeći ključeve jer sam zaključana u maloj građevini iz koje ne mogu da izađem.

        Ako tako krenem da zaključujem,tragajući ka sopstvenim dubinama,doćiću do toga da ti nisi ni bio deo moje male gradjevine koju polako gradim u svojoj duši.Otvorih ti jednom vrata, u nekim tihim satima  da proveriš kako je lepo opremljena,ugodna,prijemčiva da ostaviš otisak u njoj.

Veruj mi, tu je bilo mesta za otisak;ni jedna stolica,stolić i krevet nisu smetali da se ugodno nastaniš.

   Premda ja volim lepe,nakićene prostore,smatrala sam da ćes ih i sam svojim prisustvom ulepšati. Naravno,dodala bih tu po koju notu trube,nešto saksofona i basa.

   Ugodnije bi nam bilo nego u ovim gradjevinama od cigle i cementa.Meni je bilo potrebno da te držim u skrivenom kutu svojih vrhova.Tamo si se polako nastanjivao,ja sam to posmatrala sa malo strepnje pomešane sa srećom.Gledala sam kako rastem sa tobom,odbijajuci da priznam da si moj nadgradnja, a ne prosti zbir požuda i nagona koji se zbrajao sa vremenom i prostorom.

                                             “ Vidim tebe i stojim sa tobom”….

           Kroz zrakasto zeleno svetlo,dan je polako nestajao.Lica muzičara su se mešala sa tonovima i pivom,glasovima nekih stranaca koji su pričali  očaravajucim british akcentom,koji ovaj put nije bio dovoljan.

   Rekoh mu da ćuti,on me upita je l' ovo neki underground bend,ja ga samo pogledoh, on se kiselo nasmeči(umešno,britanski valjda) i ode…

    Vratila sam se tonovima,pokušavajući da izlečim ono malo razočarenja koje mi kvari dan.Ne dam se.

Naravno saksofon je sve glasniji,njegov izraz posvećnosti i ljubavi prema onome što svira poćinje da me nervira što ja ne mogu da se osećam isto tako živo.

   Govorim sebi: Ko ga šiša ,imam ovo.

   Na kraju,nisam imala ništa, ni od tebe ni od prijatnog zvuka koji je trebao da me uveseli.

Možda to nije bio pravi trenutak,možda ja nisam bila dovoljno pristrasna,možda je to samo deo Beograda koji sanja,te sve ovo nema nikakve veze sa tobom.

  

Razglednica.

U koraku,u po'reči,naslućeno-napuštaš.
Zamislih  kako gazim duboko u sebe.Dubine blede...
Replike izlizanih slika,osećaja poraženosti,zime koja je u svojim jutrima krila sve najtoplije što sam o tebi imala.Misleći da je bilo previše hladno da bih išta osećala,ja sam ipak grejala ono malo zagrljaja,ono malo poljubaca od tebe,nespretnih pokreta i velikih gluposti.
Do najsitnije niti,utkala sam ono što Antić navodi stihom:"Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvom pragu spavaju".
Mislim,biće isto kao one jeseni?Naravno da ne.Ne zato što volim nesretne krajeve,nego ni jedna jesen ne može biti ista kao predhodna.
Sunce je sijalo nenadano,nenadano je voz otišao pre vremena,nenadano je dan bio previše kratak,jer sve se nenadano suzilo u prostor između tebe i mene.
Smejali smo se onom što će doći,gledali se znajuci da mi nigde ne idemo,čuvali nespretne pokrete kao podsetnike.Želeli da vidimo neki drugi izraz lica,koji bi rekao ostani zato što ovo može da vredi,osećali smo nešto što nije postojalo,nešto što nije moglo da nas nadveća.
U mojoj glavi je prostor manji od ovog izvan nje,svaki put kada se setim svoje osetljivosti na tebe.Ni dodirima,ni žmarcima i svrabom u rukama ne mogu da opišem koliko se osetim krhko kada me sećanje obuzme na sve što nismo imali.To nemanje i nepoimanje nas mi je najfascinantnije.Ni u javnosti,ni u najvećem bunilu te reči ne mogu da izgovorim,prosto ih napisem kada dodje vreme za njih.Čuvam ih od zbrke života,od svakodnevnih problema,čuvam ih od pridika.Neću da ih taknu,ljudi koji stalno negde žure,neću da ih takneš,opet ćeš ih nehajno ostaviti u zimi da se sabiraju sa vetrom i mrazom.
Tužno je to,tako to valjda biva sa sećanjima,da dok pišem ovo po hiljaditi put pitam se gde si,gde te navodi put.Nadam se na pravu stvar.
      Zima će još malo.Nađi tople ruke da ugreju ono malo nežnosti koje čuvas u skrivenim sticima,zagrljajima i očima.Biće pusto i sivo u gradu,zagrej nečiji pogled.Prepoznaj onaj koji ide ka tebi,nemoj ga rabiti i prepuštati vetrometini.Prigli ga jako,i pokušaj se osećati da si neko drugi sa tom osobom.

Umorno i razočarano ti želim,ono sto sam ja želela-jednom je to bilo, da ti dan bude previše kratak,ona previše slatka da je ostaviš na vetrometini,da joj ne daš kišobran ili zagrljaj pod koji će da se sakrije.
Na kraju....
Želim ti sve najneobjasnjivije razglednice nedostajanja i najtoplije kapućino napitke sa njom.



                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             

Cvet nade

              Danas i nije bio bas neki dan.Nisam mogla da uzmem u obzir koliko je ulica sjajna,glumce u Skadarliji obucene u bele kosulje i krem pantalone,vruce pogacice sa sirom,bilo je tu jos par interesantnih stvari no nijedna nije uspela da mi ulepsa jos jedan ludi dan.

             Kao i uvek,kada se osecam previse ugrozeno u svojoj kozi,sprecavajuci sebe da mi bude jos gore, uzela sam da pevam sebi u bradu.Ne pevam lepo,ali imam svoje tajne melodijice koje me razvesele dok ih pevam razmisljam ne samo o tekstu vec i uspomenama koje me vezuju za tu pesmu.

Hm...tesko je tacno odrediti trenutaka kada mi se dan preokrenuo.Isla sam niz ulicu,smesno hodajuci-recimo izmotavajuci se,razmisljala sam o kuci,o stvarima koje sam ostavila,o stvarim na kojima je sada sigurno tona prasine koja ceka da bude obrisana i setim se ploce Josipe Lisac-"Dnevnik jedne ljubavi",koju je moja mama dobila na poklon od neke drugarice.Prvi put kada smo je pustili bila sam mala i rekla sam:" Da Josipa ima lep glas i to je kraj mog odusevljena".Posle je to postala najpoeticnija opipljiva stvar koja je u granicama mog poimanja.

Josipa je na toj slici mlada,pogled joj niti zavodi niti razocarava,ona je na ovoj ploci svedok,ona prica i o mojoj ljubavi,o vasoj,o njihovoj.O ljubavi koju nosimo svaki dan u sebi,o ljubavi koja je strasna,o ljubavi koja je prirodna i spontana jer ta ljubav cini dane lepsim.

I ne bi to sve bilo dovoljno,zaista ne bi.Ni to blesavo hodanje,ni svetli dan,ni moje pevusenje :" Mozda tko zna jedna od sretnih,jedna od tisucu bicu bas jaaaaaaa,ko da znam"......da negde, vec na pola puta,ja ne stretoh prodavacicu cveca,i devojku koja kupuje isto.

         O ovom dogadjaju ne mogu puno da kazem,jer je kratko trajao ali mi je ulepsao dan.Kako sam uspela da vidim,to je bilo cvece koje obicno ne mozete dobiti od nekoga, jer niko ne smatra da je dovoljno romanticno za poklanjanje.Kako su ruze precenjene,ljudi biraju nesto drugo.Jos da pocnu kupovati kako ja to volim reci "cvece iz basta" koje se uzgaja brizno i u malim kolicinama,svet bi bio lepsi. Em sto bi bakice imale dodatak u penziji,em bi devojke otkrile nesto lepse od ruze i celofana.

Ne,ne,ne,ne smem upropastiti ovaj blog svojim nezadovoljstvom.Bilo ga je previse u jednoj recenici.

Elem,prolazila sam ulicom i pored zenice je stajala neka lepa,visoka devojka ravne kose i leprsave haljinice i mirisala je suncokrete.Rukom je opipavala nezno latice,u isto vreme mirisuci ih.Kako je dirala te latice,shvatajuci kako su krhke i nezne ona je samo pitala koliko su i da joj spakuje ova mila zenica.Bas kao i novu haljinu gledala ih je dok je zena pakovala u papir.NE celofanski,NE novinski,u obicni smedji papir.Preko je uvezala masnicu,ja sam se naravno okrenula da vidim sta ce se desiti,devojka ih je jos jednom pomirisala i otisla.

       Zelim da poverujem da ih je kupila sebi,da ih je nezno ponela ka kuci,kao sto je isto tako nosila i svoju haljinicu.Ako je one velike zute,zuce,najzuce suncokrete poklonila nekom njoj dragom opet lepo,jer ocito da za nju to nije bio samo cvet,niti je bio samo suncokret.Ona nije bila devojka koja je kupila cvece da bi ih tako neukusno nosila gradom,ne ona je sa tim cvecem bila neko drugi ne znam ko...

Zenica koja je prodavala je bila sigurno srecna zbog prodaje,ali pitam se da li je pomislila na svoju musteriju.Meni je njena musterija ulepsala dan.

      Na kraju,jos jedan dan je gotov i ja pisem o toj devojci i njenom ili necijem tudjem cvecu.Samo se nadam da je na lepom mestu,sa puno vode,jer je prelepo,jer je kupljeno dok je dan jos bio suncan,dok je devojka jos bila odmorna i lepa, dok je prodavcica imala najlepse cvece u gradu i dok sam ja isla pevajuce pesme sa albuma  "Dnevnik jedne ljubavi".

Izgubljeni poljupci

          Gustav Klimt-"Poljubac", kako sam samo bila ocarana kada sam videla tu sliku.Toliko zute boje na jednom mestu,devojka rumenih obraza,pocrvenela od zagrljaja ili od stida?

Stvarno sam volela tu sliku,misleci da kada bi se prisnost crtala ona bi trebala bas ovakva da bude u sjaju,obojena,rumena,nezna..

              Onda sam procitala knjigu The painted kiss(Naslikani poljupci)od Elizabeth Hickey,ponovo pogledala sliku pitajuci se da li I dalje vidim tu istu prisnost.Priznajem malo sam razocarana sto vise ne gledam  sliku na isti nacin,mozda je to budalasto,mozda  mi se Emili Flege previse svidela,mozda ja ne mogu da priznam nacin na koji je volela Gustava...

            

     "Covek je nosio pohaban sirok sako I ruzicasti krasuljak na reveru.Nikada nismo videle    tako odevenog muskarca.Bio je preplanuo poput zene koja je prodavala sladoled. U jednoj ruci drzao je koznu torbu,a u drugoj nesto sto je licilo na kutiju za alat.

 Ne nosi sesir?-prosapta Paulina.

  Mozda je ciganin?,rekla je Helen.

Gospodin Klimt je slikar,rekao je otac kao da je time sve bilo objasnjeno: odelo.cvet,tamniji ten,smeh,sve.."

        Emili Flege je tada prvi put upoznala Klimta.Iz fine ali konzervativne porodice,krutog vaspitanja u kome je svaka zelja za slobodom duha bivala ugusena,prvi put u njen zivot krocio je stranac sa iskrenim osmehom i  stilom zivota kojem je ona iako mala i nezrela, negde u podsvesti tezila.

         Volela je da peva,htela je da bude glumica,ne slikarka,ali tog dana kada je gospodin Gustav usao u njihov salon da uradi portet kceri gospodina Flega,ona je imala million pitanja, ne bih rekla u vezi pribora,platna za slikanje,stafelaja,mislim da je imala pitanje, ko je zapravo taj Gustav Klimt,jer ako sazna o stvarima koje su sastavni deo njegovog zivota saznace I o njemu samom nesto.

Kako I ne bi! Potpuni neznanac,dolazi u njen mali deciji svet,gde se svaki pokret vreba,svaka rec ako izvrgne kontekstu moze biti neumesna,taj isti neznanac dolazi I pita je kako zeli da se namesti za portret,da svoju perfektno namestenu kosu raspusti i samo stavi cesljic od kornjacinog oklopa.

  " Svitalo je.Uskoro cu morati da se umijem ledenom vodom od koje ce mi se najeziti koza po rukama.Moracu da pojedem svaki zalogaj ovsene kase za koju je majka tvrdila da je najbolja za nas….Moracu da slusam upozorenja kako treba lepo da se ponasaam I prionem na posao.Moracu da stavim svoj ruzan filcani sesir,izadjem iz kuce dok jod suncevi zraci rasteruju jutarnju izmaglicu…"

    Krenula je na casove slikanja kod gospodina Klimta,koji niti je trazio da nosi filcani sesir,sedi mirno,niti da se trudi da bude sto umesnija.Trazio je samo da nacrta ciglu,ne kakva ona jeste(da bi zadovoljila ociglednu formu),vec kakvom je ona vidi.

Sloboda tu na dohvat ruke,samo treba da je zagrabi I na jedan sat koliko traje cas postane neko drugi.Da bude ona Emili Flege,koja slobodno povlaci crte,ona devojcica kojoj se dozvoljava da ciglu vidi na njoj svojstven nacin,ne bojeci se da je to mozda neprihvatljivo ili cak sta vise neumesno.Zasto tu slobodu da ne zagrli jako,prihvati je u najlepsem ruhu kakva ona zaista jeste,jer po prvi put u zivotu bitan je njen stav,njen pogled na svet,prvi put je bitno kako se ona oseca.

"Sada kada razmisljam on nije vise Klimt,vec Gustav.I sve cesce mislim na njega.Kao da  sam otvorila grudi I videla kako mu srce kuca…."

   Citajuci njene monologe,sve vise sam htela da je upitam dokle ces vise uzaludno voleti Gustava Klimta.Ona nije bila samo zaljubljena u  njega kao hodajuceg idola,coveka koji joj je pokazao novi svet kome je ona htela pripadati,njegov talenat,nacin na koji je slikao osecanja,nacin na koji je bojio sve prelepe zene koje je crtao,sa kojima je spavao potom,ona je OBOZAVALA njenu predstavu o njemu.

Na veoma fin nacin,sa prelivom od visnje I marcipanom on je toj slici doprinosio.Drzao joj casove slikanja,uvodio je u krugove umetnika Beca,upoznavao sa prelepim zenama I ljubavnicima istih.Hm,sa imalo strasti koja tinja u vama I vi bi isto prigrlili taj svet,zar ne?

Emili je bila jedna nevidljiva damica,koja je bila prepoznatljiva kao verna prijateljica Gustava Klimta,koja je u isto vreme i volela i patila, to je znala  ona ,Gustav i ljubavnice.

Medjusobno su se znale,trpele jedne druge,dok je Gustav iz dana u dan oblacio novo platno.

    Ovaj blog pisem ne da je krivim,ne mogu ni da je zalim.Ona je volela taj svet,ona je volela Gustava,na njima svojstven nacin emotivno je davala i isto dobijala nazad.

Prelepe zime u Beckim restoranima,hladni atelje,razglednice iz Italije,Francuske,vikende provedene na camcu gde bi oboje slikali,imali su i svoju klupu,imala je ona i svoje mesto u njegovom srcu.No gde je njena sreca pod suncem?

Postojali su tu i drugi muskarci,i drugaciji trenutci u kojima je mogla da nadje nesto drugo,nesto sto nece biti u oblicju Gustava Klimta,ona je to takticki odbijala.ZASTO!?

 U ime starih dana,u ime lepih trenutak koji  svaki put postanu sve bledji kada nadje otkopcanu haljinu na podu ateljea.Tu istu haljinu si sila,tvoji prsti su vezli svaki deo te cipke,cipke koja ce biti kasnije otrgnuta masnim rukama od razredjivaca,i perli koje ce se u trenutku rasuti po prljavom podu ateljea.Ne pitam te ni odakle tolika ljubav,to znam da moze svako ko imalo veruje,svako je posvecen,svako ko je spreman da da.Pitam te zasto,zasto patiti,stasavati iz devojcice u zenu, a biti zaljucen u ideal,jer pored svega prisnog i neznog on je bio samo to.

 " Ja nikada nisam predmet njegovih razgovora,niti sa njegovom majkom.Ja sam deo njegovog zivota I ne zanima ga zbog cega,niti na koji nacin."

"Ona ne treba da zna,ne sme da bude povredjena”,bilo je sve sto je Gustav mogao da kaze.

   Kasnije je dosao rat,ljudi su bivali sve siromasniji,platno je bilo sve skuplje,perle,svila iz Francuske su bili nedostupni sve je gubilo sjaj pa i njene haljine.Nije vise bilo lepih dama Beca da ih nose,jer je i ono malo od velikog Beca nestajalo.

    Gustav je preminuo od infarkta sa njenim imenom kao odpozdravom- sa smrcu ju je vezao za sebe.Sahranila je njega, pa sestru,za sestrom jos jednu sestru.Becki krug umetnika se rasuo po svetu,vernici su ostali da sluze proslosti i onom sto su imali.Ona je i dalje ostala ona Emili Flege,kao onog dana za kraljevsku povorku kada je upoznala Gustava,misleci na ljubav koje je mozda mogla biti njena, a opet ona to nikada nije ni bila.  

     Krhka,u zuto obojena,sa tepihom od cvetica i devojkom koja kleci na litici rumenih obraza polozenih na muskarceve ruke.Gustavove,volela bi da pomisli.

No,ni sam Gustav dok je slikao" Poljubac" nije zeleo da prizna da li su to njegove ruke,ne definisuci muskarca je mozda mislio da ona pripada nekim drugim rukama.

Ne priznajuci,umro je.

    Ostavljena si u po’ reci Emili,sa tuznim saznanjem da na slici to skoro nisi ti, vec samo tvoja osecanja koja si odavala u ko zna cije ruke.

Lutko,lutkice

     Jedna mala kutija od kartona.U nju ubacise malu drvenu lutkicu sa krupnim ocima i velikim srcem.Oko kartona vezase veliku zelenu masnu i par crvenih trakica,predadose devojci koja otisavsi iz radnje odlozi  kutiju u orman, da ceka neciji bitan dan.
    Ciji?Ne znam stvarno, mozda je cekala pravu policu,mozda je cekala pravi trenutak, ali trenutci su se slagali jedan za drugim ni jedan nije bio pravi,ili je barem ona tako mislila.
Propustila je mamin rodjendan,prvo vencanje u porodici,rodjenje prve bebe u porodici,prosao je i njen rodjendan.Lutka je u kutiji cekala,devojka je cekala,pravi trenutak?
    Lutka sa krupnim ocima i velikim srcem je u kutiji videla samo mrak,ogranicen u cetiri zida.Sto je interesantno,to je nije sprecavalo da stvara u glavi mnogo vise od tih kartonskih zidova sto su je okruzivali.Sanjala je police na kojima bi mogla da stoji,sanjala je o brizljivom ciscenju od strane svog vlasnika,zamisljala je ko bi tako znacajan bio devojci, da se ova odluci da je pokloni.Jel je ona toliko posebna lutka,jel ona krije nesto u svojim ocima i srcu  mnogo vece od ta cetiri kartonska zida pa je zato devojka cuva na takoo skrovitom mestu?Rekli bi ste da je to obicna drvena lutka,pa lutke ne mogu da osete.Ona je pokusavala da pronadje svoje strahove u to malo drveta,po hiljaditi put pitajuci se cemu traganje kada sem kartonske kutije nije videla koliko svet moze biti ljut.Trazila prelepe ljubavi koje je devojka mozda ostavila na dnu kutije,ali se setila da od kada zna za sebe je u kutiji.Pitala se,zasto devojka nikada nije htela da je otvori,posle toliko godina kako zna da joj se i dalje svidja,kako zna da je ipak treba dati nekom posebnom.Zar jadna devojka ne misli da je mozda postala ruzna lutka,poruznela od cekanja pravog trenutka.
Lutka nije zalila sebe,drvenu figuricu polozenu na dno.Zalila je devojku,koja je puna snova trazila pravi trenutak,a ni sama nije znala koji je to.Da li ga je vec propustila,izgubljena u koraku? Ni sama devojka nije znala.Isla je kroz razne gradove,tudje sobe,necije oci,pokusavajuci da nadje nekoga,pokusavajci da nadje sebe..Svi su znali za lutku,i njenu smesnu pricu o istoj,no niko je nije pitao zasto ce zaista neko da dobije tu lutku.
Ta to je obicna drvena lutka,govorili bi.Ona bi se nasmejala,rekla bi:'' Upravo tako,no gde smo stali pricati?'' Sagovornik bi naravno nastavio sa pricom....
       Jedan dan,jesen je bila valjda.Devojka pokisla od kise i tuge,otrci do ormara otvori ga,pogleda kutiju obrisa rukom prasinu godinama nakupljanu i poce odvezivati masnu.Nije bio ni rodjendan,nije bilo ni njeno ni nicije drugo vencanje,nije se rodilo dete,bio je dan kada je odlucila da oslobodi sebe i lutku iz cetiri zida.Osecala je da duguje lutki,da duguje sebi.
Gotovo bojazljivo je uzela lutku i polozila je na dlan,osetila je kao da polaze svoje snove,kako preuzima kontrolu nad njima.Presla je blago rukom po lutki,po lepo izlakiranom drvetu,po lutkinim milim ocima.Gledajuci u njene oci setila se dana kada ju je kupila.Setila se svih strahova,koje je cuvala u lutkinim ocima,tiho u sebi govoreci da su oni njeni.Onda je presla na ruke,njih je posvetila ljudima koji su otisli,ljudima koji su morali da odu,ljudima koji su i dalje tu.Ljudima koji su pruzili ruku,i onima koji su je povukli.Gledajuci lutku,mazeci je,vracala se toplina u drvo,u devojci se nesto novo radjalo.Onda je dosla do lutkinog velikog srca u kome je krila svoje zelje,svoju tugu za koju je i sama zaboravila.Posto je lutka tako mala,mogla je samo prst da stavi,tada je osetila svoju malu tugu,svoje malo nezadovoljstvo,svoje male pogresne odluke....
Trudeci se da se seti sta ju je tako bolelo,sta ju je sprecavalo da otvori kutiju u  kojoj se nalazila lutka,setila se kako su godine prosle,prosli su oni bitni trenutci,prosao je i onaj osecaj kada je stavljala ruku na nedra osecajuci da nesto fali.Gledajuci u lutkine oci(koje je jos u izlogu zavolela),shvatila je da ce uvek tragati ka dubinama,a da nikada odgovor nece naci, jer ipak nesto treba da ostane nedokucivo.Po prvi put nije bila tuzna,toga dana uradila je nesto za sebe,nesto i za lutku,uradila je sve sto je trebala sa svojom tugom i strahovima.
    Kada smo kod nedokucivosti,lutka se pitala kome ce da bude poklonjena,zasto je devojka tako skriva,a prvi put kada je posle toliko videla svetlost pozelala je da se vrati u izlog one-ko zna koje radnje, kako bi uzivala u pogledu na ljude koji samo zure bili oni ljuti,tuzni,srecni,porazeni,izgubljeni u koraku...
Njene oci  u ocima devojke  izgledale su krajnje spokojno, te je devojka jako zagrli,i postavi je na najlepse mestu na polici.''Sada si srecna koliko i ja,draga lutko''-rece devojka.
Drvena lutkica sede,ceznjivo preko ramena gledajuci na prozor do ulice koji je bio na sasvim drugom kraju sobe.

U malo da stane!

            .... Ako nekada odes u bilo koji grad,ti svrati u moju ulicu.Zadji na kraj, pored stare kuce okupane u brsljanima,pokucaj na prozor,nacice se neko da otvori.Mozda cu to biti ja,mozda neko drugi da ti kaze da odavno ne zivim tu, ali da me mozes naci.

Ako odes u bilo koji grad,ti popij caj u izlogu onog kafica gde obicno sede oni u prolazu, oni sto gledaju u prolaznike i njihova lica.Popij ga,kao da ja sedim tu,sa malo mleka,sa MALO, ako ti ista znaci.

    Ako odes,nemoj mariti-jer to nije poeticno!

Ako odem u bilo koji grad,popicu caj sa malo          mleka,ako mi bude ista znacilo.
Gledacu prolaznike,trazicu lica dovoljno lepa,dovoljno srecna,ne bi li i ja bila srecna sto sam uspela da popijem caj sa malo mleka;sa ono malo,sto je nekada znacilo.

             Malo je bilo sasvim dovoljno da stvorim, zamislim i osetim..

No, nije bilo dovoljno da se ti osetis isto tako srecno,onog dana koji je bio tako mracan;mislim da se spremala neka oluja,mislim da je lisce letelo na sve strane,da su ljudi pokusavali da otvore svoje kisobrane sa puno zica,no kisobrani su se ljuljali na sve strane,nespretno se kovitlajuci na vetru,dok smo mi pili caj sa malo mleka.

Mislila sam da nevreme nece proci,da cemo pokisnuti,no pokisli smo nesto kasnije.Bilo je gore nego ta oluja,onoga dana.

Kazes: Ja sam to zamislila,mozda?Preterala?Zaista se osecala tako,verovatno.

Ako odes u bilo koji grad,ti poruci nesto drugo,ili poruci isto, ako ti caj sa malo mleka nista ne znaci.

Neka taj dan bude suncem obasjan,neka se nose letnje haljinice,da mozes videti sandalice,neka ti bude previse vruce da narucis caj sa malo mleka!

Medju svojima...

" Ta Vojvodina asova,britvi,molitvi i samara,
   zarasla u zelje,u laz,u borbu,u izdajstvo,u ljubav.
   Volim je,jer svi smo siroko i obicni kao ova ravnica...."
  Ni za hiljadu godina ne bih mogla da smislim bolji uvod,zato ako zelite da pricate o Vojvodini pocnite sa Mikom Anticem, necete pogresiti.:)
     Vojvodina je najlepsa ravnica na svetu.Verovatno na Googlu mogu da se nadju svakakve ravnice,koje ce vam oduzeti dah,ali jedino za ovu NASU,cete reci al' je VOLEM.
 Da ne bih okolisala nabrojacu sve one stvari koje je cine posebnom(nabrajanjem se nece izgubiti lepota opisa,ne brinite :) ):
 *Oprosti sto ti kazem Ti,jer ti kazem svakog koga volim.:)

-Volim te,jer o tebi pripovedaju oni koje si podigla ali i oni koje si samo ugostila.Govore da si najzelenija,najsira ravnica koju su videli.
-Volim te,sto ne moram da mislim o proslosti da bi postojala.Radjas se svaki put, u svako doba godine drugacija,a valjda i mi sa tobom.
-Ti si jedino mesto,u koje kada gledam odmaram oci.
-Volim ono dugo "e",sto si nam podarila,pa nas ljudi  prepoznaju i u tudjini.

     Onda dodje juli,pocetak avgusta kada cistimo sljive i kajsije za rakiju.Svaka kuca brizno je gajila svaki pedalj zemljice tvoje.Podarila malo ili mnogo-nebitno je.
Kazan kruzi po komsiluku,ljudi se okupe,skrenu misli na one teske dane koje su proziveli,nazdravljaju onim  koji tek dolaze.Pricaju o prosloj godini,i proslogodisnjoj rakiji(heh)!
Nakrive se kape,peskiri  oko vrata,doslo je jos par komsija,i tako duboko u tvoje tople noci koje donosis svake godine..
Kao zaostavstinu,kao razlog zasto te volim,uvek napomenem nase usorene ulice,stare komsije i njihove samlice na kojima su verovatno sedeli njihovi roditelji,a sada sede unuci i praunuci.Pricam o ljudima koji su leti kada sparina malo posustane izlazili pricajuci uglavnom o proslim vremenima,o bastama,o obecanoj zemlji,o nama mladima i nasim vremenima..
Zivelo se verovatno i ovde tesko,zivi se i sada..Medjutim,nikada nisam zelela da razmisljam tako o tebi.
Zivimo kroz svako tvoje prolece,kroz svaku jesenju kisu koju nam doneses i oslobodis miris zemlje u bastama oko mene.Kada god mi je bilo tesko,odlazila sam da gledam prirodu u koju si ti utkana.
   Nije Vojvodina samo naziv-mesto na karti.To je svaka njiva,svaki vocnjak na Fruskoj Gori.Ti si utkana u vino,u tambure i njihove vlasnike, i njihovo "Opa" koje je sve zanimljivije kako vece odmice. Mislim da si utkana cak i u onu violinu gospodina Ignaca Sena(kada je on zasvirao ja sam pomislila, Boze, kako volim sto sam iz Vojvodine), u one nase pušnice sto se STROOGO cuvaju:)...MA NEPONOVLJIVA SI!
Uh da,ima nesto i u trpezi,i popustanju kaiseva...

     Sada mi na pamet padose pijace.Moje vecito odusevljenje!(pitam se ima li jos fasciniranih).Evo predloga,ustanite rano i idite na pijacu.Ne trebaju vam pare,samo posmatrajte.
Raznih ljudi: glasnih,tihih,prostih,naradjenih...izraza lica onih koji prodaju i onih koji kupuju.Onih koji podalje malko iz kafane, sa cackalicom u ustima posmatraju mlade zene tek pocele da idu na pijacu.Takvi uglavnom u kesi pored nogu drze: sundjer,peckalicu za muve,1 kg voca, i zena je tu negde(otisla po hleb),prisecaju se oni svojih zena i vremena kada su isli za zenama.Mada ima i onih drugih,pa i trecih;ja volim ovako da razmisljam o ljudima iz kafane.Kako to obicno biva,i to tako neka ostane, starije zene-necije bake,prodaju cvece,pa ako ste vec na pijaci uzmite od njih jedan buketic(nece da vam fali):) Meni su pak najdrazi oni sto kada mere na kantar zatvore jedno oko,ne bi li odoka bila Kila!
Tako,ja otisla na kraj u opisu pijaca-ali bila sam i na drugim pijacama,u drugim gradovima,nema to toliko smeka; usudicu se reci Vojvodjanskog stila(sta da vam radim)
Elem,postoji toliko puno stvari koje volim,i vi koji citate ovo smislicete isto toliko,Mika je rekao: " Ne stidim se tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaca..."
Molim vas,pa i sto bi? Evo ja kazem neka se proglasi ludakom svako ko pomisli da te se ne moze voleti sreco rodna.
Na kraju: Razdrlji prsluk i gutaj!Ja ovim zavrsavam :)

Zraci.

..A ziveli smo u mraku misleci da o svetlosti znamo sve...

    Hodali smo kroz nove dane,misleci da pravimo sigurnije korake.Bili su to koraci necujni,mesali su se sa prostorom i vremenom kao i svaki drugi-sasvim normalni i obicni za posmatraca;a mi smo se osecali kao da tek ucimo hodati.
    Od puzanja po poznatom tlu,ustali smo,osamuceni i prosveceni-sigurno.
Sta se zbilo dok smo isli pognute glave,gledajuci u sljunak?
Gutajuci reci,trazeci izgovore,okrivljujuci sebe,okrivljujuci druge,trazili smo reci koje odavno ne vaze,koje su nekada davno bile u necijim govorima, u njih smo verovali,i u mrtvo slovo na papiru.

E,onda smo se uplasili kada se tlo pocelo menjati pod nasim nogama,kada je pocelo postojati nesto drugo, nesto ugodnije za hod.
Putevi su isli  i pravo i krivo,ali bilo je to nesto novo,i ta promena je obecavala nesto drugo.Da li te je to golicalo,probadalo,nebitno je;teralo te je da stvaras..Da jacas,da u bradu govoris sebi: bice bolje,bice lepse,bice opipljivije,bice srece...
 Nisu to bile prazne reci,te rece lece,te reci hrabre,te reci opet nesto drugo znace i nesto su znacile, bez obzira na vreme.
  Jednom sam procitala : " Zamisli da si sova  i duznost ti je da zmuris i da se bojis svetlosti,a ti se cvrsto zareknes i hipnotises sunce ", sto me je kasnije opet navodilo na pomisao opet necije tudje misli,da li je moguce svoju nesrecu podici uvis,biti posmatrac i posmatran istovremeno?
Ne mora to biti nesreca,to moze biti bilo koja stvar o kojoj nemamo iskustva, a u kojoj oklevamo,bojimo se,stezemo...
Razmiljajuci o tome,sta nas sputava da se ostvarimo dosla sam do prostog zakljucka,sadrzanog u jednoj jedinoj reci-HRABROST!Za nju se preuzima odgovornost,ona se trazi u stvarima koje imamo,ali i u stvarima i osetima kojima tezimo.
Ko se osnazi na taj veliki korak,ne bi li na kraju progledao, a ne ceo zivot ostao slep,usput preuzimamo odgovnornost i odredjujemo granice svoje slobode.Zajedno ove tri osobine,pruzaju nam sirinu,oblikuju nas,oblikujemo se sami uceci iz iskustva drugih koji na druge nacine poseduju ove osobine,ili ih uopste ne poseduju...
U svojim blogovima,volim da istaknem to MI! Mislim da je od presudnog znacaj za coveka(kao pojedinca,razume se).Nemoguce je uspeti,postati bolji,bez ljudi ali ne bez ljudi koji su isti kao mi,vec bez ljudi koji su susta suprotnost nama samima.Ne mozemo jedni bez drugih,jer nikada sam neuspes da progledas.
Potreban je neko drugi,nekad i neko treci..heh!
    Procice opet vreme,procice i datum ovog bloga(iako je ovaj internet cudo :) )opet cu imati da pricam o tome sta sam naucila,zapravo sta su me drugi naucili,i nikada necu prestati da se odusevljam kako polako usvajamo neke stvari,a zapravo ucim ziveti(jedan veliki osmeh)!

 *Na samom kraju,ako vam ovaj post izgleda konfuzno,zamrseno,nedovrseno..Pomislite da li ste se nekada tako osecali,zarobljeni u trazenju odgovora.Onda cete me razumeti i eventualno ostaviti komentar! :)))

Ruke,mile Ruke :)

     Danas mi je trebalo nesto lepo i kreativno da    uradim,mnogo sam mislila,zadavala sebi razne teme i evo palo mi je na pamet da pisem o rukama.:)

     Po meni one su ogledalo coveka.Zahvaljujuci njima ostvarujemo prvi i svaki kontakt sa ljudima.

    Koristimo ih u bezazlenim situacijama od placanja   u prodavnici,pomocu njih se drzim u autobusu da ne padnemo,ali njima milujemo i ceskamo druge.Njima pretimo i molimo...

     Govore o nasim navikama,otkrivaju nas kakvi smo u potpunosti(iza ovog najcvrsce stojim).

     Ima raznih ruku,kao i raznih ljudi-naravno.

Mekane,grube,koscate svake od njih krasi: dugi,kratki prsti,lepo izbrazdani dlanovi ili lepi nokti.Sve su to osobenosti,svojevrsne svaka sebi kao i sami ljudi.

-Tu se sada krije i jedna teorijica o rukama koju sam ja nekako razradila(koga interesuje,rado cu je podeliti), no ja bih sada da pricam o mocima ruku.

   Uvek sam verovala u to.Kada sam bila mala mama je mazila po glavi da zaspim,kada me je bolela glava pomagale su mi da prestane.Rukama se ostvaruje prvi kontakt majke i bebe.Samo pogledajte koliko svako dete uziva dok ga kupaju roditelji.Njima ostvarujemo kontakt i prisnost sa ljudima;osecamo ih kao prave dodire sa samim emocijama.Kasnije nas zagrle pred prvi dan skole,drze nas cvrsto dok prelazimo ulicu,a posle grle i za peticu i  jedinicu.

      E onda vreme polako odmice,trazimo neke druge ruke da nas uzmu,da ih uzmemo :)

Ja sam dugo bila ubedjena da to sto se parovi drze za ruke je potpuno besmisleno,sta ce im to, sloboda je u pokretima! Mada pomno prateci nacin na koji se ljudi drze za ruke,shvatila sam da to zaista neki rade zato sto je NEGDE I NEKO rekao da to tako Treba,ali ima stvarno onih koji su u fazonu: Drzim te zato sto mi se MNOGO JAKO svidjas,i mnogoo se lepo osecam sa tobom i uz tebe ! heh :) To su lepi stisci,prave emocije,slobodni pokreti-ako me shvatate.

Kada sa nekim pricam o rukama,o znacenju drzanja za ruke,simbolicnoj vrednosti koje definitivno ima;uvek ispricam pricu o baki i deki koje sam videla davno u gradu kako su se drzali za ruke.Bio je to star par,ali nista manje ocaravajuci kao neki mladi.Videlo se da ih zivot izdaje,da su mnogo prosli zajedno. Bilo je leto,prevruce i za nas mlade.Starica je jedva isla,ali ju je njen pratilac toliko cvrsto drzao rukama koje su izgledale isto toliko staro i iznemoglo kao i njene,ohrabrivao ju je da ce sada sesti u taksi i da izdrzi jos malo.To me je toliko uzdrmalo i pokrenulo neko razmisljanje o tome koliko su ruke mocne.

Trazeci nesto interesantno o rukama,nekog ko misli na slican nacin o divnim stvarima koje ruke cine,nasla sam ovo:

                            " Vi ste one koje podizu revoluciju,

                                                  koje stavljaju kamen na sred puta,

                                                    andjeli koji tapsu po ramenu.

                                                      Vi ste zelja za znanjem,blago u kuhinji.

                                                          Ali za mene,najlepse ste kada pisete!

                                                             Zato,ruke,pisite,i zaobidjite pisce,pesnike

                                                                 onda kada se razgoropadite,kada samare delite. "

                

-Moja zelja je bila da pokrenem jos necije razmisljanje o rukama,da cujem sta drugi misle.Cilj mi je bio da pokazem koliko ruke znace,koliko nas snaze,sta sa njima mozemo da uradimo.Da grlimo,da ih dizemo u vis kada smo srecni,da nas stite kada smo u nevolji.
   Ruke su  bitan deo nas samih.One su nas opstanak i kontakt sa svetom.Bez njih pola stvari ne bi bilo lepo,zato postujte svaki dodir,stegni te jako drugog coveka kada se rukujete,mazite svoje najmilije,grlite i volite.

p.s.Drzi te svog momka/devojku za ruku ako to zelite :)

                 

  

Moja VELIKA stvar.

   Ideja moje blog stranice je bila da UVEK pisem o nekoj knjizi koja me ocara,koja me obuzme i kojoj se potpuno predam.          

   Medjutim,danas sam odlucila da pisem o stvari  koja me je POTPUNO obuzela!  Ljudi ravna je nekom kapitalnom delu(ko ima takve favorite,znace o cemu je rec) :)

   Danas je nas poslednji dan srednje skole!

Kazem MI, jer mislim da je ovo nas veliki poduhvat,da smo ipak nesto uradili.Ovo je nas veliki dan,a verovatno i nasih roditelja.

Ne mogu da ne pomenem i njih,jer juce sam na jednoj maturi videla koliko su srecni ,koliko na sve ovo gledaju kao na licni uspeh; i ne samo to,odvajali pare,cuvali ih da bi nam kupili ono sto bas zelimo da nosimo na maturi. Ne mogu to da ne cenim,zato im posvecujem uvod!

  

   Elem,moj profesor je rekao da cemo o ovom trenutku,tek moci da pricamo kada prodje odredjeno vreme;ja zelim da zabelezim ovaj trenutni osecaj :)

    Iz ove perspektive,bilo je manjih,vecih i najvecih muka,pokusaja eskiviranja i potpunih uspeha u istom(hhahah)! Kada je sve to lepo uslo u "radni staz",kada smo se uljuljkali u svom srednjoskolskom svetu o kome trenutno znamo sve,CAP!

KRAJ,pa biraj sta je bolje-uljuljkani spokoj,ili potpuno novi poduhvat?  Onda dolazi prekretnica kada se i najhrabriji pitaju : Ustati ili odustati? Laze ko kaze da nikada u svojoj glavi nije iscenirao obe mogucnosti.

    Cudno  je to,dogadjaji se smenjuju jedan za drugim,i pokusavamo da ih kontrolisemo.Pre par meseci hteli smo da premotamo vreme na ovaj trenutak,a sada se pitamo da li moze malo sporije sve ovo da se odvija.

    Eto,opet covek nije zadovoljan!

Slatka i gorka secanja cuvamo(tako bi trebalo),da nas podsecaju sta smo sve uradili,gde smo posustali i mislili da je to plafon nasih dometa.Ta secanja podsetice nas koliko smo jaki bili,a koliko slabi.

    Secam se koliko mi je bio problem da otvorim iglu jer sam se bojala da cu se ubosti.Kako je jedna moja drugarica sela sa mnom i rekla: " Dok se ne budes igrala otvaranja i zatvaranja  zastitnika necu ustati! "

Najneznije joj hvala za to,jer je neko ko je trebao da me nauci tada odustao!

    Koliko mi je samo bilo lepo na praksi,nekad mucno,nekad je i bolelo,ali ipak jedno veliko iskustvo! Ti odlacsi u bolnicu naucili su me da budem svesnija sebe i drugih,bez obzira sta se desava izmedju nas ljudi s vremena na vreme.Ne pazimo sta govorimo,jer mislimo da imamo beskrajno mnogo trenutaka-ali pune bolesnicke sobe upravo govore suprotno.

Ona srecnija strana je,da sam upoznala stvarno sjajne ljude-poneki su mi prijatelji, a neki su ipak ostali samo drugovi iz skole;no dobro,ne mozemo se sa svima druziti; to bi onda bilo povrsno i ne vidim nikakvu funkciju u tome.

     Sada je vreme da nastavimo  dalje,da odemo negde i pokusamo biti jaci.

Za to potrebna su jaka krila,veci koraci nego sto ih obicno pravimo i cilj u glavi. Ovo su velike odluke,i deluje da ja znam sta treba raditi,ali verujte hiljadu puta na dan proveravam svoje stavove cak i neke najbanaljnije.Preispitujem ih,pitam se da li su prave,da li je to ono sto treba ciniti.Mozda je to samo odgovornost,a mozda...Ne znam!

       Na kraju,moj blog govori o knjigama i interesantnim pitanjima,zagonetkama zivota koje svaka od njih postavlja.Medjutim,te iste zagonetke nalaze se i u stvarnom zivotu svakog coveka koja zeli ISTINSKI da zivi i prozivljava trenutke koje mu zivot namece.

Ime i prezime: Arturo Bandini

       Artura ili volite,ili vam je potpuno nepodnosljiva licnost zbog koje ce te odbaciti knjigu i reci:Nervira me izopacenost Artura Bandinija.Jako me nervira,da mogu to bi mu rekla/ao.
       On bi vam verovatno svojim odgovorom zgadio ceo dan, zasigurno vas ne ostavljajuci  ravnodusnim.
Upravo zato, danas cu pisati o ovom sjajnom liku koga sam upoznala u dve knjige : ''Put za Los Andjeles'' i '' Cekaj do proleca Bandini''.
             Zivi u siromasnoj porodici,u kojoj postoji ponos na  Italijansko poreklo,ali i tezenja ka ostvarenju americkog sna. Kako to obicno biva, mladi Bandini ima jos mnogo frustracija....
Zanima ga svet u kome zivi,ali isto tako ima konflikt sa istim, stalno pokusavajuci da pronikne u njegov razlog. U potrazi za istinom(koliko je to moguce),cita:Nichea,Kanta, Schopenhauera, pod  tricavom svetloscu  duboko u svom ormanu,da bi potom jos tajnije prelistavao casopise cije su stranice jedna za drugom redjale lepe i lepse devojke, kao i njegove beskrajne romanse sa njima.

           Ipak kod njega me najvise fascinira nacin na koji se u njemu smenjuju ljubav,teskoba i mrznja.Kako imam utisak,u njegovom zivotu ovi oseti se sasvim drugacije definisu.

Nacini na koje obozava Rozu  Pineli i gospodjicu Hopkins su krajnje neprepricljivi te moram da citiram:

        '' Seo je na njeno mesti i osetio kako ga preplavljuje uzbudjenje.Dlanovima je prelazio preko drveta male police u kojoj je drzala knjige.Prstima je napipao olovku.Pazljivo je proucio;nosila je jedva vidljive tragove Rozinih zuba.Poljubio ju je.Poljubio je i knjige koje je tu pronasao.sve uredno umotane u svetloplavi papir sto mirise na cisto.''

Osecaji koje u njemu preplavljuje ljubav su toliko tanani i iskreni,a da stvar bude jos lepsa, onih na pomalo naivan nacin iskazuje-sto je veoma ljupko.On je decak,ali njegova cula idu dalje, stvarajuci prisnost sa naocigled cudnim stvarima.

 '' Zagrlio je kaput,udisuci njegov miris.U jednom dzepu je nasao par decijih rukavica.Bile su prilicno iznosene,sa rupama na prsticima.Joj,kakve slatke male rupice.Ne placite,slatke male rupice,samo budite hrabre i cuvajte njene prstice od hladnoce,njene drage male ruke.''

Nije obican decak,puno stvari raste u njemu,mnoge ne zna da imenuje,a pod tezinom istih, on uvek trazi onaj bolji razlog.Trazi razlog da voli Rozu Pineli,bele noge i letnje haljine gospodjice Hopkins.
Svoju opcinjenost,misli,dozivljaje stavlja na muke, ali  ih  nikada ne traci. Svaka od njih je usmerana ka pravoj osobi,ka osobi koja u njemu budi mnogo vise od decacke zaludjenosti. Branim njegovu nezrelost,jer je veran privrzenosti.
 Roza ga je mrzela,bibliotekara ga je gledala onim sivim ocima krajnje sokirano.Verovatno bi i neko drugi.Iako nismo zivotinje da se vodimo instiktom,mozemo da osetimo kada su pravi osecaji veci od granica zaludjenosti..Mozda ja gresim,i verovatno je tako,ali u ovom delu o velikim ljubavima Artura Bandinija bicu potpuno na njegovoj strani, samo zbog toga sto se ne trudi da imenuje emocije,vec ih ozivljava,potom ih zivi,dajuci im sasvim novo znacenje.
      Svaki covek ima lose dane.Nekada to nisu ni dani,vec nedelje.Kod Artura se smenjuju trenutci jedan za drugim, u cijim pakostima on ponekad pronalazi inspiraciju za uzivanje.
 Zamislja Rozu Pineli na operacionom stolu,kako se bori za njen zivot.U drugom trenutku,odlazi na dok i ubija krabe  krajnje nepristrasno gledajuci te zivotinje kako umiru i njihovu  krv koja se polako mesa sa slanom vodom.
      To su trenuci,kada ne oseca nista..Da li oseca sebe tada,jer je izgubio osecaj za druge-pitam se.
U istim trenutcima,javlja se mrznja prema majci,braci,sestri,siromastvu.Hladnoca u sobi od koje ne moze da se kupa,ukradene pare iz maminog starog novcanika ,(koji drzi ispod duseka u kome spava sama, jer je otac otisao u toplu kucu najbogatije zene u kraju) razdiru ga,unistavaju mu svaku veru i svaki tracak onog sto kao mlado bice najneznije zeli.
Nepravda za nepravdom,teraju ga da osudjuje i ono sto ne vidi.Uce ga da veruje u Boga,a on se pita da li te sve zapovesti obecavaju spokoj.Nekima da,njemu ocito ni toplu sobu,a njegovoj majci u krevetu pored sebe oca.
   Ocajno zar ne,ali njegovo spoticanje izazvano ovim situacijama je sasvim drugacije.
    Na tren gubeci korak,svoju energiju usmerava na trazenje novog svetla.Na njemu svojstven nacin-razume se.
Ide kroz sparan letnji dan,crtajuci brodove-ne uspeva,kupuje svesku -hoce da bude pisac.Ispisuje stranice,za stranicom,stvara likove i kroji im zivote,potom odlucuje da ih isto tako sahrani iduci u nedogled,iduci u kasne vecernje sati.
Birajuci razne nacine,samo u drugom vremenu,on na trenutak dopusta sebi da opet budi onaj stari Bandini.Pruza ruku maloj zvezdastoj  pahulji da se nezno otopi na njegovom dlanu,najavljujuci mu novo vreme,u kojem ce nadam se pronaci nove nade i ljubavi da ga vode.
        Povezujem jednog Artura iz dve knjige,potpuno ubedjena kakav zar u ocima ovog decka bih mogla videti,kada bi postojao.Zar,koji cu nazvati iskonskom zeljom za zivotom,nasuprot zivotarenju kojem se cesto odaje.Ako neko misli da nije dovoljno hrabar te se iz tog razloga  odaje ''zadovoljstvima''zivotarenja,vara se.
On samo nije ostvario dovoljno koraka koji ce ga uciniti da napravi one vece,odvaznije.Pozrtvovan je, i u nekim skrivenim postupcima vidi se neizmerna  hrabrost da ide ka pravom cilju,na koji ga zivot pomalo surovo navodi.
         Tesko mu je da shvati cilj stvari,a kome nije. Ubedjena sam da ce spoznati ono pravo,iz prostog razloga sto sam bira svoj puteve.
          Ovaj blog se polako zavrsava,a ja se nadam da barem nesto osecate prema Arturu Bandiniju,jer on nije obican lik kojeg mozete sresti u knjigama.On ima svoje nacine ljubavi,patnje i mrznje.
Ako vam se i pored toga ne svidi,i to je uredu, jer OPET imate neko misljenje o ovom momku.















    

Lepi Dorijan.

    Jedna krasna devojka(koja cesto nije ni svesna da je takva) Sanja,cekajuci da nas pusti profesorica na pauzu pocela je pricu o knjizi, ''Slike Dorijana Greja'' ,koja je umnogome uticala na njenu stariju sestru-posle i na mene.
     Naziv knjige mi je od  prvog pomena privukao paznju,te sam rekla sebi da MORAM procitati tu knjigu.
Dorijane Greju,toliko si poseban da se pisac uopste nije osecao ugrozeno da ce tvoje  ime biti  mozda poznatije od njegovog.Udahnuo ti je ne samo  zivot,vec i sudbinu a da to ne bude sve,nisi ostao samo obican karakter u knjizi-dao ti je i ime i prezime.Hrabro,zar ne?- mislim sada nakon citanja.
Profesorica je dosla,pokupili smo se i otisli na pauzu.
     Dan kasnije,otisla sam u biblioteku,i u odeljku engleskih pisaca pronasla knjigu.Dobar znak!
Na omotu knjige,koja je inace ''Politikino'' izdanje,bio je kao na Koeljevom romanu ''Alhemicar''-Narcis koji se ogleda u vodi.Znam pricu o Narcisu,ali kakve to veze ima sa ovim?! -pomislim ja.
Knjiga je bila ocuvana,kao i uvek mirisala je na biblioteku(ne na cudne mirise raznih kuca u kojima prezivaju ''lake''knjige)*sto je isto bio Dobar znak.
Pocela sam da citam predgovor,koji je obecavao TAKO mnogo.Osecaj me nije prevario ni ovaj put .Vec na prvim stranam,osetila sam povezanost sa knjigom,ali kako sam citala dalje bila sam sve vise  zainteresovana za zivot ovog nesretnika.
Elem,BOJIM se da od velikog odusevljenja ovaj blog ne bude puko prepricavanje.Al' kusam svoju srecu i umece.
  Dorijan Grej,prelep mladic.Aristokratska krv,zamucena tugom-nazalost.Spoljasnost je tako mnogo obecavala,tako je verovao, ne samo on vec i drugi koji su oko njega ziveli.U knjizi je pisac svim drugim karakterima usadio da nijednom ne pomisle da takva lepota moze da ucini nesto strasno i brutalno.Svi su verovali  u to,ali ne i Dorijan Grej.
Lepota mu je pruzala odredjeno zadovoljstvo jer je njom plenio kako zene,tako i muskarce,ali kada bi sva ta lica otisla ostajao bi sam i postajao bi ono sto zaista jeste,preplasena osoba.Lepota je krila:tugu,bezbroj sumnja,neverovanje.Pomesana osecanja od samoljublja do potpune zelje za cistotom i iskrenoscu-smenjivali su se ,a u njemu kao da je zivelo jos jedno bice.To ga je dovodilo do ludila,a koga i ne bi?!Okrenut sebi,uvek je pokusavao da bude ono sto ''bi trebao da bude''. Dorijan gubi korak,saplice se o sopstvene zelje,strahove,pocinje da se gubi na putu ka ostvarenju.

'' Svaki nagon koji nastojimo da prigusimo neprestano kljuca u mislima i truje nas''.

 Trudeci se da oslika idealnu sliku o sebi, kao mladicu koji je siguran u svoj put,koji je pronikao u tajne zivljenja,pozrtvovaniji posmatrac bi ipak rekao: ovom momku fali vere-koliko god to paradoksalno zvucalo.
Ovom momku je nedostajala roditeljska ljubav koju nikad nije imao,nedostajalo mu je da nekom pripada,nedostajalo mu je vere da pozrtvovanost izmedju ljudi  ipak postoji.
Umesto da tome tezi,menjajuci tok svog svrsetka jednoga dana,zbog  nepoznavanja  pozrtvovanosti,spoljasnja lepota i opste odobravanje na istu pobedili su ga u pronalazenju sebe.
      U bujici oseta,javilo se svetlo u  mraku.Dorijan se zaljubljuje u devojku koja je jedne noci bila Imogena,druge Julija.Sibil Vejn, kako joj je pravo ime,nikada.Iskreno mislim da ju je voleo jer je svaki put mogla da bira ko ce da bude,menjala je sebe i svoj karakter o predstave do predstave.Dorijanu nikad nije uspelo da bude neko drugi,pa cak ni jedan lik iz poznatih Sekspirovih komada.
Otkrio je ljubav ovoj jadnoj devojci,koja je pod fatalnim osetom posustala i konacno na jedno vece postala Sibil Vejn.To ga je uplasilo,porazilo.Njegov izvor srece ona vise nije bila,jer je tada opet u njoj prepoznao svoju najvecu slabost.

                 '' Ljudi koji vole samo jednom u zivotu stvarno su plitki.Ono sto oni zovu odanasocu i vernoscu,ja zovem neosetljivoscu navike ili nedostatkom maste.Vernost je za emotivni zivot ono sto je doslednost za zivot intelekta-JEDNOSTAVNO PRIZANJE NEUSPEHA''.

Sibil izvrsava samoubistvo,Dorijan nastavlja da tone u nemilost....

Nosen strahom,Dorijanov svet nestaje.Nestaje i lepota spoljasnjosti.Sve ga napusta odjednom.
Menja stvarnost za iluzije pod uticajem opijuma,zanemaruje svoje postojanje, opravdanje trazeci u nemilosti sudbine na koju se smrtno pretplacuje.
Otudjuje se od drugih,odustaje od sebe.Unistava sliku Dorijana Greja, koja je naslikana sa verovatno najvecom ljubavlju koja mu je ikada data.Ubija njemu najneznije naklonjenog slikara i da ironije bude veca spaljuje ga.
  Ovako tragican zavrsetak,jedne tako divne osobe, pisac nije mogao da ne osudi, te svog glavnog junaka stavlja oci u oci sa njegovim strahovima.Slika poprima uzase njegovih dela,lik mladice postaje strasan i izopacen,a ''jadni''Dorijan  shvata da je put za njega KONACNO gotov.
Kukavicki izvrsava samoubistvo,dok njegovo telo poprima oblicja uzasa koje je pocinio.
     Sta je bilo sa slikom?Ona je opet poprimila svu lepotu mladog Dorijana koju je video ubijeni slikar.Potvrdjujuci da iskrenost i ljubav IPAK nisu uzaludni.




p.s.Ovo je moj prvi blog,nadam se da sam barem jedan delic svoje odusevljenosti ovim delom prenela na vas.:)